Dragi cika Zorane!
Dragi cika Zorane!
Danima vec kruze price o tom nekom novom zakonu, po kom roditelji nece smeti da dignu ruku na svoje dete. Ni zarad blage cuske. A kamoli zbog neceg vise.
A ako to budi radili, e onda ce te roditelje drzava vaspitavati, edukovati, i uciti kako sa svojom decom da postupaju.
Ja ne tucem svoje dete. I nadam se da nikada necu. Priznajem, ponekad vicem. I ucim dete da kada nesto pogresi sedne u cosak. A kada shvati da je pogresio, da dodje kod mene. Tada ga zagrlim i objasnim mu sve. Mozda je to pogresno. Ali spremna sam da ucim. Od drugih roditelja, od Vas, iz knjiga.
Ja necu da drzava vaspitava mene. Niti moje dete kada poraste. Ja to necu, jer nemam nesto Bog zna kakvo poverenje u ovu drzavu. Bez obzira na to ko je na vlasti. Ja nemam poverenja u ovaj sistem. U neke ljude na funkcijama, na radnim mestima koja nikada popunili ne bi, da je zakona, reda i pravde.
Jednom davno imala sam cimerku koja je ucila da postane socijalni radnik. Ja nemam poverenja u tu moju bivsu cimerku. A kako sam nacula gde je i sta trenutno profesionalno radi, a radi sa decom, mogu Vam reci da nemam poverenja ni u sluzbu koja je nju zaposlila. Pa, pobogu, ona je uzivala u svakoj vezi u kojoj je njen partner bio agresivan prema njoj, vredjao je i tukao. A onda je kasnije to postao njen manir. I onda ona treba da vaspitava neke tamo gresne roditelje. Znam, reci ce svi, u svakom zitu ima kukolja. Slazem se. Ne treba tako olako suditi o sluzbi, o profesiji, o ljudima.
Poznajem divne ljude, socijalne radnike, predane svom poslu, predane deci, roditeljima. Njima bih bez po reci i u po noci poverila i sebe i svoje dete ako je to potrebno da bih ja bila bolja. Da bih nesto naucila. Ali ko mi garantuje da cu bas te ljude dobiti, ako nesto ne daj Boze zgresim?
I radi li se u celoj ovoj prici uopste o nekim tamo socijalnim radnicima? O nekom tamo novom zakonu? O zastiti nase dece od nas samih? Ili se samo radi o jos jednom vidu kontrole? Vezivanja ruku roditeljima? Stvaranju jos razmazenije, bahatije generacije dece, nezainteresovane za bilo sta, dece koju roditelji nece moci ni tuci, ni ponekad vikati na njih, niti ce biti u stanju da ih kontrolisu i pripreme za ovaj svet u kome zivimo.
O, Gospode, sta li je u stvari dobro, a sta lose, i hoce li mene moje dete tuci ako ja ne budem ostra, ako ne postavim granice kako treba?
Dragi cika Zorane, molim Vas oprostite mi sto Vama pisem, iako se i sa Vama delom ne slazem. Govorite o jednoj, dve, tri cuske... Kada je dete jako neposlusno. Kada reci, objasnjavanja, molbe i sve ostalo ne pomaze. Ko odredjuje kada je dosta? Otac u naletu besa? Majka koja vristi? Maleno neposlusno dete?
Znate, cika Zorane, mene su tukli kada sam bila mala. Postojala je jedna stolica i na njoj vecito okacen kais. Uf, bolelo je, mnogo je bolelo. A tek ako te zakaci kopca kaisa. I ne mislim da sam imala rdjave roditelje. Nego samo nisu znali drugacije. Da li su me te batine bolele? Sigurno jesu. Ali vise od bilo kakvog bola, dete pamti onaj osecaj dok se sve to zbiva. I posle. Kada galama prestane, suze se istrose. A kais prestane da mlatara.
Zasto sam dobijala batine? Ne znam ni sama. Zato sto sam dobila losiju ocenu od one odlicne. Brzo sam se navikla da te greske ne ponavljam. Zato sto sam otisla u neki drugi park, a ne onaj pored zgrade, iako sam imala pratnju odraslih. Zato sto nisam htela da rucam. Zato sto je sestra rekla da sam uradila nesto sto nisam. Ali, ne secam se mirnog razgovora pre svega ovoga. Ne secam se pojasnjavanja zasto je nesto lose. Secam se da sam u nekom trenutku shvatila da je lakse neke stvari ne reci, precutati, neko bi rekao i slagati, kako do batina ne bi doslo. I vidite, ima i losih stvari od batina. Makar to bio i jedan samar. Dete mozda nauci da ne moze da dobije najnoviji auto iz radnje, ali nauci pride jos neke stvari. Ne uvek samo dobre.
Zato sam ja alergicna na batine. I zato moje dete nikada udariti necu. Ni jedan jedini samar. Ili cusku po guzi. Iako su nam pelene jos uvek tu, i dete mozda ne bi to ni osetilo. Gresim li cika Zorane? Jer nekada je moje divno dete jako neposlusno. I iako stalno pricamo, desi se da kmezi, vristi, hoce mesec sa neba, a vec je dobio sunce... I plasim se, izgubicu svoje strpljenje, i izgubicu svu kontolu, i udaricu ga po malenoj guzi... I sta ako ne budem mogla da stanem? Ako mi se secanja iz detinjstva vrate. Pa krenem da se svetim na jedinoj svojoj sreci, zato sto mi je bio los dan, ili je on kmezio pet minuta vise nego inace? I sta ako ostanem istrajna u svom cilju - nikada ruku na dete - pa podlegnem pritisku i puknem, a od deteta napravim samozivo bice, nespremno za zivot, sebicno i drsko. Sta je veca greska, recite mi? Jer slozicete se, sve ima svoje...
Posavetujte roditelje dragi cika Zorane. Jer, ja u drzavu ne verujem. Iako nam se misljenje donekle slaze. Oni su protiv bilo kakvog udarca, cuske, samara... I ja sam isto. Ali sam i zbunjena i zelim za svoje dete sve najbolje.
Bez toga da me drzava savetuje kako cu vaspitavati svoje dete. Kao da oni moje dete poznaju. Kao da poznaju mene ili bilo koga drugog. Kao da im je stalo. Bice to jos samo jedan projekat u nizu. Samo jos jedna prica koja ce puniti novinske stupce i necije dzepove.
A na kraju ce ostati smuseni roditelji i smusena deca. I vise niko nece znati sta je ispravno, a sta ne...
Pozdrav od jednog malog decaka kog niko nikada nije udario i od njegove mame, koju su eto ipak nekad udarali.
Danima vec kruze price o tom nekom novom zakonu, po kom roditelji nece smeti da dignu ruku na svoje dete. Ni zarad blage cuske. A kamoli zbog neceg vise.
A ako to budi radili, e onda ce te roditelje drzava vaspitavati, edukovati, i uciti kako sa svojom decom da postupaju.
Ja ne tucem svoje dete. I nadam se da nikada necu. Priznajem, ponekad vicem. I ucim dete da kada nesto pogresi sedne u cosak. A kada shvati da je pogresio, da dodje kod mene. Tada ga zagrlim i objasnim mu sve. Mozda je to pogresno. Ali spremna sam da ucim. Od drugih roditelja, od Vas, iz knjiga.
Ja necu da drzava vaspitava mene. Niti moje dete kada poraste. Ja to necu, jer nemam nesto Bog zna kakvo poverenje u ovu drzavu. Bez obzira na to ko je na vlasti. Ja nemam poverenja u ovaj sistem. U neke ljude na funkcijama, na radnim mestima koja nikada popunili ne bi, da je zakona, reda i pravde.
Jednom davno imala sam cimerku koja je ucila da postane socijalni radnik. Ja nemam poverenja u tu moju bivsu cimerku. A kako sam nacula gde je i sta trenutno profesionalno radi, a radi sa decom, mogu Vam reci da nemam poverenja ni u sluzbu koja je nju zaposlila. Pa, pobogu, ona je uzivala u svakoj vezi u kojoj je njen partner bio agresivan prema njoj, vredjao je i tukao. A onda je kasnije to postao njen manir. I onda ona treba da vaspitava neke tamo gresne roditelje. Znam, reci ce svi, u svakom zitu ima kukolja. Slazem se. Ne treba tako olako suditi o sluzbi, o profesiji, o ljudima.
Poznajem divne ljude, socijalne radnike, predane svom poslu, predane deci, roditeljima. Njima bih bez po reci i u po noci poverila i sebe i svoje dete ako je to potrebno da bih ja bila bolja. Da bih nesto naucila. Ali ko mi garantuje da cu bas te ljude dobiti, ako nesto ne daj Boze zgresim?
I radi li se u celoj ovoj prici uopste o nekim tamo socijalnim radnicima? O nekom tamo novom zakonu? O zastiti nase dece od nas samih? Ili se samo radi o jos jednom vidu kontrole? Vezivanja ruku roditeljima? Stvaranju jos razmazenije, bahatije generacije dece, nezainteresovane za bilo sta, dece koju roditelji nece moci ni tuci, ni ponekad vikati na njih, niti ce biti u stanju da ih kontrolisu i pripreme za ovaj svet u kome zivimo.
O, Gospode, sta li je u stvari dobro, a sta lose, i hoce li mene moje dete tuci ako ja ne budem ostra, ako ne postavim granice kako treba?
Dragi cika Zorane, molim Vas oprostite mi sto Vama pisem, iako se i sa Vama delom ne slazem. Govorite o jednoj, dve, tri cuske... Kada je dete jako neposlusno. Kada reci, objasnjavanja, molbe i sve ostalo ne pomaze. Ko odredjuje kada je dosta? Otac u naletu besa? Majka koja vristi? Maleno neposlusno dete?
Znate, cika Zorane, mene su tukli kada sam bila mala. Postojala je jedna stolica i na njoj vecito okacen kais. Uf, bolelo je, mnogo je bolelo. A tek ako te zakaci kopca kaisa. I ne mislim da sam imala rdjave roditelje. Nego samo nisu znali drugacije. Da li su me te batine bolele? Sigurno jesu. Ali vise od bilo kakvog bola, dete pamti onaj osecaj dok se sve to zbiva. I posle. Kada galama prestane, suze se istrose. A kais prestane da mlatara.
Zasto sam dobijala batine? Ne znam ni sama. Zato sto sam dobila losiju ocenu od one odlicne. Brzo sam se navikla da te greske ne ponavljam. Zato sto sam otisla u neki drugi park, a ne onaj pored zgrade, iako sam imala pratnju odraslih. Zato sto nisam htela da rucam. Zato sto je sestra rekla da sam uradila nesto sto nisam. Ali, ne secam se mirnog razgovora pre svega ovoga. Ne secam se pojasnjavanja zasto je nesto lose. Secam se da sam u nekom trenutku shvatila da je lakse neke stvari ne reci, precutati, neko bi rekao i slagati, kako do batina ne bi doslo. I vidite, ima i losih stvari od batina. Makar to bio i jedan samar. Dete mozda nauci da ne moze da dobije najnoviji auto iz radnje, ali nauci pride jos neke stvari. Ne uvek samo dobre.
Zato sam ja alergicna na batine. I zato moje dete nikada udariti necu. Ni jedan jedini samar. Ili cusku po guzi. Iako su nam pelene jos uvek tu, i dete mozda ne bi to ni osetilo. Gresim li cika Zorane? Jer nekada je moje divno dete jako neposlusno. I iako stalno pricamo, desi se da kmezi, vristi, hoce mesec sa neba, a vec je dobio sunce... I plasim se, izgubicu svoje strpljenje, i izgubicu svu kontolu, i udaricu ga po malenoj guzi... I sta ako ne budem mogla da stanem? Ako mi se secanja iz detinjstva vrate. Pa krenem da se svetim na jedinoj svojoj sreci, zato sto mi je bio los dan, ili je on kmezio pet minuta vise nego inace? I sta ako ostanem istrajna u svom cilju - nikada ruku na dete - pa podlegnem pritisku i puknem, a od deteta napravim samozivo bice, nespremno za zivot, sebicno i drsko. Sta je veca greska, recite mi? Jer slozicete se, sve ima svoje...
Posavetujte roditelje dragi cika Zorane. Jer, ja u drzavu ne verujem. Iako nam se misljenje donekle slaze. Oni su protiv bilo kakvog udarca, cuske, samara... I ja sam isto. Ali sam i zbunjena i zelim za svoje dete sve najbolje.
Bez toga da me drzava savetuje kako cu vaspitavati svoje dete. Kao da oni moje dete poznaju. Kao da poznaju mene ili bilo koga drugog. Kao da im je stalo. Bice to jos samo jedan projekat u nizu. Samo jos jedna prica koja ce puniti novinske stupce i necije dzepove.
A na kraju ce ostati smuseni roditelji i smusena deca. I vise niko nece znati sta je ispravno, a sta ne...
Pozdrav od jednog malog decaka kog niko nikada nije udario i od njegove mame, koju su eto ipak nekad udarali.