Izlasci jedne mame - nastavak

Da ne bi neko pomislio, blago ovoj majci, ona izlaskom smatra voznju busom od tacke A do tacke B... Zove kuma, pita hocemo li konacno u neki izlazak, znaci, napustanje kuce u kasnim vecernjim satima, uz prethodno obavezno sredjivanje kose, sminke, sebe same...

Vec na samo njeno pitanje, radujem se, kao malo dete, ali ne potvrdjujem nista, jer moram se ipak dogovoriti sa muzem...

Dok on ne stigne sa posla, otvaram orman i gledam sta bih to mogla obuci. I pravim tako kombinacije, ova suknja, one cipele, ova haljina, one cizme. U nekim stvarima se osecam kao kakva sredovecna tetka, previse ustogljena, previse poslovna. Ne, nije ovo za izlazak. Nije ovo za mene uopste. U nekim kombinacija se osecam previse razgoliceno. Jer ipak, znate, ja sam sada majka, ne treba mi toliki dekolte... Pitam se da li mi je ikada stvarno i trebao? Jao, da, pa ova haljina uopste i nije moja, daj nesto drugo da probam.

Sto je najgore od svega, znala bih ja tacno sta da obucem, da nema prokletog neta i svih onih slika mladih dama koje izgledaju bombasticno, bez obzira na to sta su obukle. I da sam bar kupila sebi bar jednu novu stvar u poslednje vreme. Da mi je pokusaj sopinga bar donekle uspeo.

Vecina njih je u kakvim dobrim farkama, plus dobre stikle i majca, nakit i to je to.

A ja, sludjena svakodnevnim osecanjima obicnosti, ja, koja ne izlazim iz farmerica i trenerki i kojoj je muka od svega toga vise, samo ceznem i trazim da se malo za promenu osecam onako prefinjeno i elegantno. Kao kakva dama. Zato i oblacim haljine bilo gde da krenem, makar to bilo i kod komsinice na kafu.

Muz stize sa vestima kuci. Dezuran je poslepodne u petak, bas kada sam planirala izlazak. Javljam kumi tuzne vesti, vracam svu odecu u orman, i razmisljam o tome kakav sam ja baksuz, i kako mi se ne da da imam bar jedno vece free. Ali onda, ruku na srce, kazem sama sebi, mozda je i bolje tako, ionako ne bih imala sta da obucem, znaci moram u soping brzo, da priustim sebi nesto novo i nesto wow. A ionako mi se nije ni izlazilo. Govorim kao lisica grozdju.Ma, bice jos prilika.

E, sada, posto je decembar, grad nudi toliko koncerata, i toliko prilika, da ja eto danima smisljam na koji bismo muz i ja mogli. Medjutim, dok se mi odlucimo, dogovorimo, sacekamo platu, karte vec budu rasprodate ili nam odusevljenje splasne. Ili klinac pokupi novi virus u vrticu, pa ostane kod kuce sa svojom mamom, neraspolozen da se sa bilo kim drugim druzi, neraspolozen da ga bilo ko drugi cuva...

Prodje tako koncert Miroslava Ilica, Cole, Van Gogha, proci ce i Gibonni, Serbedzija...

Realno, na neke koncerte bih stvarno isla zato sto mi se ide. Zato sto volim tog pevaca, bend... Realno, otisla bih i na koncert Mice Trofrtaljke, ako to znaci biti u prostoriji sa odraslim osobama, drzati casu nekog alkoholnog pica i vristati uz taktove omiljene pesme. Mislim, verovatno bih na Micin koncert ponela slusalice i slusala neku muziku meni dragu. Nisam bas ljubitelj njenih hitova, ako me kapirate. Hihihihi...

Ipak, uprkos svemu, tesim sebe da je bar dobro sto uopste i znam kada je neki koncert. Sto nisam ostala i bez tih informacija, jer bih onda bila ravna kakvom duduku. Tesim sebe, jer sam cula cak tri pesme sa koncerta Van Gogha, odrzanom preko puta moje zgrade, i sto sam eto uhvatila bar mali delic euforije, jer su ljudi u redovima cekali da udju, a ja sam sve to gledala sa prozora. O, Boze, kakve curke!

No, nema veze. Kazem sebi, kazem muzu. Bice vremena za koncerte. Mozda je nama sudjeno da ovog decembra uzivamo u decijim predstavama i koncertima. Mozda jos nije doslo vreme da se mama sredi, onako skroz, i bude zadovoljna na kraju kako izgleda, i jos bude zadovoljna provodom, dok klinac mirnim snom spava u toplom krevetu.

Doci ce neka bolja vremena, govorim muzu. I vec mi je plan u glavi. Kazem mu: Hajde otvori nam kakvo vino. Zatim odlazim u kupatilo, sminkam se, onako kao za Novu Godinu, oblacim sto lepse mogu, i nappsletku kazem muzu: Kada vec ne mozemo da se organizujemo i da podjemo u provod, to nije razlog da ne ludujemo malo. Hajde pusti neku dobru muziku!

Virim kroz vrata kupatila, onako doterana, vidim na stolu case vina, i pitam muza: Kako izgledam, ta na na na? A on? Spava uvaljen u fotelju. Ustaj, covece, molim te, pa tek je deset sati! Ne mogu, umoran sam, jutros sam u pet ustao. - prica bunovan. E onda, idi u spavacu, govorim besno. Ostajem sama u dnevnoj sobi, sa flasom vina, stiklama na nogama, muzikom na kompu. Ziveli, kazem sebi! Ziveli, odgovaram. I vrlo brzo, dok mi je jos prva casa malko puna, hvatam sebe kako zevam.

'Ajde ti draga moja, u krevet. I pustam po koju suzu, dok skidam prokletu sminku, i vracam flasu vina u friz, uz pozdrav i obecanje da nece biti zaboravljena, i saljem poruke nekim starim prijateljima da jedva cekam da se okupimo i nazdravimo, i ne cekajuci njihove odgovore, lezem u krevet, pored svog muza i klinca. Ne da mi se da se provedem, bilo kako. Ali, optimista sam. Bice novih prilika. Koliko jos ovog vikenda.