Izlasci jedne mame

Jos malo pa ce dve godine kako na trenutke zudim za nekim starim zivotom. Kako nekih dana, kukam i u sebi i na glas. Otisla bih do bioskopa. Ide mi se do pozorista. O kafanama i kaficima da ne pricam.

I sve vec znate, niko mi nista ne brani, nego ova previse brizna mama brine i ludi, i trudi se da svaki tren bude uz svog junaka. A kada joj se ukaze prilika da konacno pobegne malo od kuce i svakonevne rutine, ova mama dodje u situaciju da priliku ili uprska ili propusti, ne zna ni sama sta joj je gore... Ili se trudi da spoji lepo i korisno, da uradi sto vise, a onda uradi manje... I tako...

Sumnjate?

Evo situacija.

Dete konacno ozdravilo. Iz prelepe setnje stiglo umorno, spremno za podnevni san. Mama srecna, presrecna, jer rucak je vec gotov, dete spava, a muz je tera da malo izadje negde, na kakvu kafu, i udahne koje zrnce zivota... Gde cu, sta cu? Na brzinu saljem par poruka, nikome ne odgovara bilo kakvo vidjanje. Narocito ne odmah.

Nema veze, kazem muzu. Idem da preuzmem neke stvari koje su mi potrebne, malo cu se provozati gradom, ko zna, mozda naletim na nekoga ili se neko predomisli...

Oblacim se kao da idem u kakav provod. Haljina, sako, duboke cizme... Sminkam se i vec posle pudera shvatam da sam malo preterala, ali ko mari... Osim ljudi u prevozu nesto kasnije, koji se gurkaju kada me vide. Znala sam da nisam trebala da stavljam bilo kakve sljokice. I crveni ruz. Jeste tek dvanaest sati ali nije ponoc. I nije docek Nove. 

Ali jeste nedelja, u mom predivnom gradu. I ja se pitam sta svi ovi ljudi traze po prevozu. Jer svaki bus je pun, prepun, ili sam ja skroz zaboravila da su ranije ovakve guzve vikendom bile ili se nesto vanredno desava. Pored toga sto sam ja odlucila da izadjem iz kuce malo. 

Dok stojim na maltene jednoj nozi, i gledam ljude koji mene zagledaju, smirujem sama sebe recima: Ma, uzivaj samo, izasla si bez deteta konacno, zar to nije super? Gledaj malo pozitivnije na stvari! To i cinim. Istog trenutka, mesto za sedenje se stvara ispred mene. Jeee, sada cu malo sedeti. Da li za nagradu ili kao kaznu, nebo mi salje i muziku u vidu ostarelog cike, sa raspalom harmonikom, koji svojim promuklim glasom peva i Cudna jada od Mostara grada, i Dzejevu pesmu Uspeo sam u zivotu, a sve zavrsava sa refrenom kultne pesme kultnog filma - Ko to tamo peva... Za Beograd, za Beograd... ori se autobusom. Klinci se guraju, smeju naglas, neki malo stariji se krste. A ja? Ja sam odlucila da uzivam, po svaku cenu! Cak i kada vozac autobusa stane i kaze svima: Danas ne idemo dalje, samo do Slavije...

Izlazim iz busa, malo koracam, kisa lagano pada... Ali, sta sam ono rekla, danas me nista ne moze poremetiti...

Put koji bi inace presla za 45 min, traje duplo vise. Na ulicama je guzva, u prevozu je guzva, vise nisam sigurna da li je stvarno vikend ili sam pogresila dan i datum. Uzimam stvari po koje sam krenula, upakovane u ogromnu kesu. Uf, sto je ovo tesko... I dalje niko nije raspolozen za kafu, sta da radim sad? Nazad kuci, eto sta... Sve ispocetka, pesacenje, guzva, stajanje u busu. Umesto cike sa harmonikom, deca koja pevaju Kraljicu trotoara...kuku, kuda ide ovaj svet?

Kuci stizem umorna, a moj junak jos spava. Nisam se ni izula, vec se probudio i vice mama, mama, medjutim cim me vidi tako jarko nasminkanu pocinje da se buni i smeje, a ja mu kazem: Znam, duso, preterala je malo mama. A tata, baksuz, dodaje: Isla je mama u provod! Mo's misliti!

Nije proslo par dana, dogovorim se sa prijateljima da se vidimo na picu. Dopisivanje traje danima, kroz poruke se provlace i pomisli na kakve kafane, ukus medovace... Ah, pusti snovi. Na dan samog vidjanja, pada konacno dogovor. Vidjamo se, uz divno prisustvo nase lepe dece. Jeeee! Radujem se. Ono kao stvarno.

I dok teglim svog junaka na drugi kraj grada, Boga molim da bude miran i dobar, da ne tuce drugu decu i da ovaj izlazak ne bude stresan nego... Da ne bude stresan, dovoljno.

Stizemo poslednji, i ja vidim svoje prijatelje kako veselo caskaju. Nigde dece na vidiku. Gde su vam deca? - htela bih da vicem. Ali srecom, ne moram. Objasnjavaju mi. Jedno je zaspalo. Drugo je ostalo kod kuce. Gledam svog junaka, i znam da ga volim najvise na svetu, ali tako bih ga rado deportovala kuci... Razgovor prolazi i bez mene i sa mnom, vise sam fokusirana na klinca, iako se trudim da pratim radnju... Pijem sokic od jabuke, nehladjen, crna haljina mi je umrljana od cokolade i mog slinavog decaka...Jedva cekam da stignem kuci. I da dete zaspe. I da uradim nesto sama. Na primer, sedim i zurim u tv. Bez ometanja. A prijateljima saljem sms da se nadam da se uskoro vidimo bez dece. Bilo cije. Jer, da me ubijete, nemam pojma o cemu smo pricali.

Nastavice se...