Kad zena place...
Zena zeli da je voljena. Onako pravo. Bez foliranja. Bez lazi.
Da zadrhti od necijeg pogleda. Da joj se sapuce. Da se cuva. Mazi rukama, recima, ocima... Cezne da bude centar necijeg sveta. I da uvek bude u centru. Svacije paznje.
Ume zena da pleni izgledom. Svojim telom, vitkim ili punim oblina, nebitno. Svojom kosom, osmehom, tuznim okicama... Ume da prica najzanimljivije price, zanosnim glasom. A ume i da cuti. Kad joj se hoce i koliko hoce.
Njena pojava neke ostavi bez daha. Njena razmisljanja, nade, snovi, nadiru, grizu, ispunjavaju se, ruse. Pa ponovo grade.
I ne menja se puno toga, kada zena postane majka.
Istina je, postane ona i odgovornija, i ranjivija, i neznija, jer sada zivi za dvoje, misli o dvoje, dise za dvoje.
Svaki njen korak postaje odmereniji, i vise se planira i vise se daje.
Ali, sve one stvari o kojima je ceznula, tu su i dalje.
Da je vole. Da zadrhti. Od pogleda, dodira. Slucajnog, punog strasti. Da se jos vise pazi i mazi. I da pored tog prekrasnog poklona, koji joj je dat, i koji je postao centar njenog sveta i sveta njenog partnera, i dalje ona bude vazna. Da bude bitna. Ne samo zato sto je majka. Pa je normalno da treba da vazna zbog te svoje nove uloge. Ne! Vec zato sto je zena. I dalje...
Jeste, promenila se. Njene misli, njeno telo. Mozda i njeno ponasanje i njen glas. Sada svojim zanosnim glasom sapuce najlepse bajke svom detetu, i peva mu u nedogled. A za svog dragog rezervisala je minute i minute nervoznog vikanja i nervoze i cutanja.
I vise nema vremena za njega. Posvecena je detetu, podredjena je kucnim poslovima kojima kraja nema. Razapeta je izmedju baka i deka i ostalih bliznjih, koji bi da se druze sa detetom i njima, sa jedne strane, dok su sa one druge strane, negde iza duge, ostali neki ljudi, sa kojima bi se ona rado vidjala. Ali, ili vise sa njima nema zajednickih tema, ili nema vremena za njih, ili oni nemaju to vreme za nju.
I tako cezne. I tako vene. Uvek nasmejanog lica za svoje dete. Sa tmurnim izrazom, za svog dragog. Zasto? Zato sto na njemu moze iskaliti svoj bes. Svoju nervozu i nezadovoljstvo. Vikace i durice se zbog svake sitnice, pazljivo pazeci da dete nista ne primeti. Legace u krevet tako ljuti, okretati jedno drugom ledja. Gundjati. Psovati. A ustvari, samo ce ceznuti za jednim toplim zagrljajem. Dugim poljupcem. Nestvarnim, filmskim.
Jer to bi ovu zenu setilo na cinjenicu da je i dalje voljena. Da neko zudi za njom. Da je razume. Sve njene ispade. Svaku neprospavanu noc. Da se nista nije promenilo, iako jeste. Svaku suzu prolivenu zbog srece, zbog tuge, osecaja nemoci, bremena promena...
Oh, kada bi njen dragi znao koliko malo treba..
Neka nezna rec. Poljubac na jastuku. Da oseti da pleni. Da oseti da gori. Da smiri oluju...
Jer, zena zivi da je vole. Da je hvale. Sa razlogom. Bez razloga.
Da joj ljube lice, da joj ljube stope. Jer, zena je i dalje samo zena. Komplikovana na hiljadu i jedan nacin, jos komplikovanija kada postane majka...
Trazite savet? Trazite resenje? Neko kratko uputstvo kako rukovati bujnim osecanjima zene? Odgovor je u samoj zeni. Odgovor je u vama. U malim stvarima koje nju cine srecnom. Kuglicama Rafaela, mozda? Setnji po kisi?
Jedno je sigurno. Njoj treba puno paznje. I ljubavi.
Jer, zena zeli da je voljena...
Da zadrhti od necijeg pogleda. Da joj se sapuce. Da se cuva. Mazi rukama, recima, ocima... Cezne da bude centar necijeg sveta. I da uvek bude u centru. Svacije paznje.
Ume zena da pleni izgledom. Svojim telom, vitkim ili punim oblina, nebitno. Svojom kosom, osmehom, tuznim okicama... Ume da prica najzanimljivije price, zanosnim glasom. A ume i da cuti. Kad joj se hoce i koliko hoce.
Njena pojava neke ostavi bez daha. Njena razmisljanja, nade, snovi, nadiru, grizu, ispunjavaju se, ruse. Pa ponovo grade.
I ne menja se puno toga, kada zena postane majka.
Istina je, postane ona i odgovornija, i ranjivija, i neznija, jer sada zivi za dvoje, misli o dvoje, dise za dvoje.
Svaki njen korak postaje odmereniji, i vise se planira i vise se daje.
Ali, sve one stvari o kojima je ceznula, tu su i dalje.
Da je vole. Da zadrhti. Od pogleda, dodira. Slucajnog, punog strasti. Da se jos vise pazi i mazi. I da pored tog prekrasnog poklona, koji joj je dat, i koji je postao centar njenog sveta i sveta njenog partnera, i dalje ona bude vazna. Da bude bitna. Ne samo zato sto je majka. Pa je normalno da treba da vazna zbog te svoje nove uloge. Ne! Vec zato sto je zena. I dalje...
Jeste, promenila se. Njene misli, njeno telo. Mozda i njeno ponasanje i njen glas. Sada svojim zanosnim glasom sapuce najlepse bajke svom detetu, i peva mu u nedogled. A za svog dragog rezervisala je minute i minute nervoznog vikanja i nervoze i cutanja.
I vise nema vremena za njega. Posvecena je detetu, podredjena je kucnim poslovima kojima kraja nema. Razapeta je izmedju baka i deka i ostalih bliznjih, koji bi da se druze sa detetom i njima, sa jedne strane, dok su sa one druge strane, negde iza duge, ostali neki ljudi, sa kojima bi se ona rado vidjala. Ali, ili vise sa njima nema zajednickih tema, ili nema vremena za njih, ili oni nemaju to vreme za nju.
I tako cezne. I tako vene. Uvek nasmejanog lica za svoje dete. Sa tmurnim izrazom, za svog dragog. Zasto? Zato sto na njemu moze iskaliti svoj bes. Svoju nervozu i nezadovoljstvo. Vikace i durice se zbog svake sitnice, pazljivo pazeci da dete nista ne primeti. Legace u krevet tako ljuti, okretati jedno drugom ledja. Gundjati. Psovati. A ustvari, samo ce ceznuti za jednim toplim zagrljajem. Dugim poljupcem. Nestvarnim, filmskim.
Jer to bi ovu zenu setilo na cinjenicu da je i dalje voljena. Da neko zudi za njom. Da je razume. Sve njene ispade. Svaku neprospavanu noc. Da se nista nije promenilo, iako jeste. Svaku suzu prolivenu zbog srece, zbog tuge, osecaja nemoci, bremena promena...
Oh, kada bi njen dragi znao koliko malo treba..
Neka nezna rec. Poljubac na jastuku. Da oseti da pleni. Da oseti da gori. Da smiri oluju...
Jer, zena zivi da je vole. Da je hvale. Sa razlogom. Bez razloga.
Da joj ljube lice, da joj ljube stope. Jer, zena je i dalje samo zena. Komplikovana na hiljadu i jedan nacin, jos komplikovanija kada postane majka...
Trazite savet? Trazite resenje? Neko kratko uputstvo kako rukovati bujnim osecanjima zene? Odgovor je u samoj zeni. Odgovor je u vama. U malim stvarima koje nju cine srecnom. Kuglicama Rafaela, mozda? Setnji po kisi?
Jedno je sigurno. Njoj treba puno paznje. I ljubavi.
Jer, zena zeli da je voljena...