Opet o mom muzu
Imala sam tu srecu da je bebac spojio par dana u vrticu. Tih nekoliko casova dnevno, trudila sam se da maksimalno iskoristim za sebe.
Ipak, odmah na startu da vam objasnim nije to nesto Bog zna koliko vremena. Odvedem dete u vrtic u osam i po, pola sata mi treba dok stignem kuci. Znaci, vec je devet. Onda spremim jutarnji haos, sve krpe koje je moj junak izvadio da bi brisao sto i mene terao na isto, usisivac, jer bez usisivaca bebac ne pristaje na mirno jutro i miran dorucak, obrisem sve fleke i mrlje tog istog dorucka, rasirim ves opran jos u toku noci, operem posudje, jao ljudi, da li je to vec deset sati? Da,da...
Onda sledi moj dorucak. Pa kafa. Uz Devious Maids. Ali nikada ne uhvatim pocetak. Niti kraj. Covek se ni ne okrene, jedanaest je sati.
Ma, nema veze, koliko je sati, posvecujem se sebi konacno. Pravim ukrase za jelku. Razvlacim testo, pecem, cekam. Bacam se u kadu i uzivam u tisini. Mazem nokte. Feniram se. Dovraga, vec je pola jedan. Muz me je zvao sedamnaest hiljada puta. Reci? - kazem mu. Sta radis? - pita. A sta ti mislis da radim? - odgovaram mu. Auuu, bas si raspolozena, kaze mi. Zvacu te kasnije! Javi sta ima za rucak...
Prekida vezu. Pita li on mene kako sam? Jesam li se odmorila od prosle noci, kada je bebac odlucio da je tri ujutru idealno vreme za budjenje, crtanje i kobajagi pozivanje babe i vaspitacice telefonom. Nije se pomerio gospodin.
Pre dva dana sam sredila ceo stan, oprala prozore, zavese, a on to ni primetio nije. Ma, nije ni morao, ali bar da je rekao ajde zeno odmori se, kada sam mu rekla da sam mrtva umorna.
Istog tog dana sam bacila i skuvani djuvec i neku pitu, jer se njemu jelo nesto peto, pa je to tako stajalo i stajalo, da vise nije bilo smisla. Mozda ce neka maca ili kuca uzivati u piti sa mesom.
Odlucujem da tog dana ne kuvam ama bas nista. Ipak, da me savest ne bi grizla, spremam rucak detetu. Covece, sad ce vec dva sata. Narednih sat vremena provodim u ucenju spanskog jezika, preko neke aplikacije. Bas su danas nasli da objasnjavaju kako se kaze muz. I to dobar muz. Ne stajte mi danas na muku. Od 365 dana, 360 je divan, ali onih pet... ili sest...
Tih dana mi dodje da se pokupim i odem bilo gde, da sedim zavodljivo, pijem viski, sto bas i nije toliko zavodljivo, i nadam se da ce u nekom trenutku naici kakav Marko Duran (ko je gledao meksicke tv novele, zna), da mu se izjadam i da me tesi... Makar ga nista ne razumela, jer sve manje i manje vremena posvecujem sebi, i svom usavrsavanju.
Sve sa Markom Duranom u mislima, krecem po dete, stizemo kuci, tu je i muz. Sta si radila danas, opet ce on... Svasta, odgovaram. Otvori rernu da vidis nesto, ali pazi to nije za jelo
Otvara rernu, gleda, i sa nevericom pita - Sta je ovo, i sta ima za rucak? Ukrasi, dragi moj, a za rucak nista. Morala sam malo da se opustim. Da radim nesto korisno. Razumes?
Pa, bolje bi bilo da si napravila rucak... - kaze mi...
I sve hocu da mu kazem - Bolje bi bilo da sam otisla da trazim Marka Durana, ali bude mi nekako i krivo i zao, jer ni ja njega ne pitah kako je, niti da li se umorio, naspavao sinoc...
Vadim deciji rucak, i kazem muzu, hajde da postavimo, ima rizota za obojicu.
Zauzvrat, muz odvodi bepca u setnju, bez mene. Ljube me obojica, a muz kaze - Lezi, odmori se. Uf, prokleta da sam, on je opet na kraju divan, a ja bezosecajna luda zena. I umesto da odmaram, pravim pancerote za veceru, onda posle vecere, opet perem sudove i rasklanjam igracke, uspavljujem dete, uspavljujem muza, i tiho mu govorim kako je on un buen esposo...
Ipak, odmah na startu da vam objasnim nije to nesto Bog zna koliko vremena. Odvedem dete u vrtic u osam i po, pola sata mi treba dok stignem kuci. Znaci, vec je devet. Onda spremim jutarnji haos, sve krpe koje je moj junak izvadio da bi brisao sto i mene terao na isto, usisivac, jer bez usisivaca bebac ne pristaje na mirno jutro i miran dorucak, obrisem sve fleke i mrlje tog istog dorucka, rasirim ves opran jos u toku noci, operem posudje, jao ljudi, da li je to vec deset sati? Da,da...
Onda sledi moj dorucak. Pa kafa. Uz Devious Maids. Ali nikada ne uhvatim pocetak. Niti kraj. Covek se ni ne okrene, jedanaest je sati.
Ma, nema veze, koliko je sati, posvecujem se sebi konacno. Pravim ukrase za jelku. Razvlacim testo, pecem, cekam. Bacam se u kadu i uzivam u tisini. Mazem nokte. Feniram se. Dovraga, vec je pola jedan. Muz me je zvao sedamnaest hiljada puta. Reci? - kazem mu. Sta radis? - pita. A sta ti mislis da radim? - odgovaram mu. Auuu, bas si raspolozena, kaze mi. Zvacu te kasnije! Javi sta ima za rucak...
Prekida vezu. Pita li on mene kako sam? Jesam li se odmorila od prosle noci, kada je bebac odlucio da je tri ujutru idealno vreme za budjenje, crtanje i kobajagi pozivanje babe i vaspitacice telefonom. Nije se pomerio gospodin.
Pre dva dana sam sredila ceo stan, oprala prozore, zavese, a on to ni primetio nije. Ma, nije ni morao, ali bar da je rekao ajde zeno odmori se, kada sam mu rekla da sam mrtva umorna.
Istog tog dana sam bacila i skuvani djuvec i neku pitu, jer se njemu jelo nesto peto, pa je to tako stajalo i stajalo, da vise nije bilo smisla. Mozda ce neka maca ili kuca uzivati u piti sa mesom.
Odlucujem da tog dana ne kuvam ama bas nista. Ipak, da me savest ne bi grizla, spremam rucak detetu. Covece, sad ce vec dva sata. Narednih sat vremena provodim u ucenju spanskog jezika, preko neke aplikacije. Bas su danas nasli da objasnjavaju kako se kaze muz. I to dobar muz. Ne stajte mi danas na muku. Od 365 dana, 360 je divan, ali onih pet... ili sest...
Tih dana mi dodje da se pokupim i odem bilo gde, da sedim zavodljivo, pijem viski, sto bas i nije toliko zavodljivo, i nadam se da ce u nekom trenutku naici kakav Marko Duran (ko je gledao meksicke tv novele, zna), da mu se izjadam i da me tesi... Makar ga nista ne razumela, jer sve manje i manje vremena posvecujem sebi, i svom usavrsavanju.
Sve sa Markom Duranom u mislima, krecem po dete, stizemo kuci, tu je i muz. Sta si radila danas, opet ce on... Svasta, odgovaram. Otvori rernu da vidis nesto, ali pazi to nije za jelo
Otvara rernu, gleda, i sa nevericom pita - Sta je ovo, i sta ima za rucak? Ukrasi, dragi moj, a za rucak nista. Morala sam malo da se opustim. Da radim nesto korisno. Razumes?
Pa, bolje bi bilo da si napravila rucak... - kaze mi...
I sve hocu da mu kazem - Bolje bi bilo da sam otisla da trazim Marka Durana, ali bude mi nekako i krivo i zao, jer ni ja njega ne pitah kako je, niti da li se umorio, naspavao sinoc...
Vadim deciji rucak, i kazem muzu, hajde da postavimo, ima rizota za obojicu.
Zauzvrat, muz odvodi bepca u setnju, bez mene. Ljube me obojica, a muz kaze - Lezi, odmori se. Uf, prokleta da sam, on je opet na kraju divan, a ja bezosecajna luda zena. I umesto da odmaram, pravim pancerote za veceru, onda posle vecere, opet perem sudove i rasklanjam igracke, uspavljujem dete, uspavljujem muza, i tiho mu govorim kako je on un buen esposo...