Slucajno...

Znate, moje dete nocu losije spava. Mislim, spava on dobro, ali se puno budi. Sto nije dobro za mene.

Zato ja, ponekad, dremnem preko dana. E, sada lepo, molim svu rodbinu i prijatelje da javno priznaju da im neko, ne znam ko, sigurno porukom dojavi kada sam ja zaspala. Jer me se tada sete svi poznati i nepoznati, svi oni sa kojima sam se vec cula tog jutra, ili se nismo culi godinama...

Slucajnost, kazete? Ma, vazi, kao da stvarno jos neko veruje u slucajnosti...

A sta je onda, molicu lepo, to kada mi kolac ne uspe, a gosti samo sto nisu? Meso blago pregori, pre nego li svekrva udje u kucu? Ili klinac umaze zavese, svojim slatkim rucicama od cokolade, tik pre nego sto mi roditelji dodju, a cele nedelje sam se hvalila kako mi je kuca sredjena, a zavese oprane?

Isto slucajnost? Ne, nije... Vise ne verujem u slucajno... 

Ne, cini mi se da se citav univerzum okrenuo naglavacke, gde god krenem, guzva je i autobus je pun, i to je samo guzva u smeru u kom sam ja posla, i u autobusu u koji sam ja usla. Stojim na kasi 17 minuta, onda prodavacica zatvori kasu, sekundu pre nego sto cu ja doci na red. Idite na drugu, evo otvorena je, kaze. Jeste otvorena, dovraga, ali tamo je vec desetoro ljudi u redu. Cekam onda jos 27 minuta, i kada dodjem kuci, nervozna i umorna, dete vec sa vrata vice: Pez, Pez... Trazim Pez po kesama, nema ga nigde, prevrcem kese, da nisu busne, ne, sve su cele, nije ispao. Gledam racun, nigde Peza otkucanog. O, zeno, baksuze, sada ces opet u prodavnicu! I opet sve sa kasama ispocetka.

Tako je kako je. Kada sam najumornija, dete je najaktivnije, trci, skace, leti. Hajde duso, ljubi te mama, sada je vec devet, odavno si trebao biti u krevetu. Uspavljujem ga, a uspavana sam sama, da ne mlatara rucicama i nozicama, verovatno bih vec duboko spavala... Nece. I nece. I skace, i igra se, pitam se odakle mu toliko snage, mene mrav kada bi napao, ne bih imala moci ruku da dignem, da se odbranim... 

Kada isplaniram bioskop, ili neku kafu, moj junak se ili razboli, ili nece da se odvoji od mene. Kao da smo zasiveni jedno za drugog, gde ja tu i on, gde on, tu i ja. Ne, ni ne pomisljajte da tvrdite da je to slucajnost. Previse puta se ponovilo da bi bilo slucajno.

Znate sta je slucajno? Evo probajte da pogodite.

Kada komsinica trese stolnjak sa mrvama, bas dok vi prolazite, da li je to slucajno ili nije? Naravno da nije, sto nije curka prvo pogledala ima li koga dole, ionako je to zabranjeno, umesto dvorista ispred zgrade imamo gozbu za ptice. Mrvice hleba, komadi hleba, komadi kostiju, opusci cigareta... Nekulturno, prljavo, eto sta je to. Jos ako se potrefi da kao moje dve komsinice ne pricaju jedna sa drugom, pa vrebaju kada ce ova druga napolje da se pocaste stolnjakom, onda je jos i proracunato i bezobrazno.

Kada vam se dete ukaki u gace, onog trenutka kada ga uzimate od vaspitaca. Pa se razmisljate da li da ga vratite vaspitacici, ili da ga jadnog cistite, dok druga deca gledaju. Ni ovo nije slucajno, nego prosto neka prirodna stvar, u odvikavanju od pelena. Kao da se dete sad slucajno ukakilo. Probajte vi to slucajno, tesko da cete moci...

Ima jos puno toga. Kada u kafu stavite so, umesto secera. Ili vam stignu gosti, a kafe nigde. Trk u prodavnicu. Ne radi. Trk do druge, brzo. Kada obucete novu haljinu, pa po njoj prospete puder. Cek, ovo mi nesto poznato. Kao da je iz Cecine pesme...

A tako bih volela da verujem u slucajno. Da mi se desi nesto slucajno lepo. Da slucajno odleprsam u neke toplije krajeve, skinem prokletu zimsku jaknu i slucajno se bucnem u toplu morsku vodu. Da moje dete uziva gologuzo, i pravi slucajno najlepse kule od peska. Budi se draga, budi se. Letovanje se planira, ne ide to tako slucajno. Eto, sta sam vam rekla?!