Vragolan na Bozic
Ako se po jutru dan poznaje, a po Bozicu godina, mene ocekuje nespavanje (nista novo), jedno malo kmezavo dete (ko bi rekao da ce moje fino dete takvo biti), koje je pritom i samozivo, tvrdoglavo i bezobrazno, puno kucnih poslova, suzdrzavanje da se ne svadjam sa dragim mi muzem, malo suza, malo smeha, puno ljutnje, i besa... No, da krenemo ispocetka.
Badnje vece. Stojimo ispred crkve cekajuci da se pocne sa paljenjem Badnjaka. Guzva je, ne moze se covek maknuti. Previse ljudi. Meni i muzu to prija. Sin se skriva od pogleda i plasi se svakog treceg coveka. Nemojmo mu zameriti, jos je mali, mrak je, prehladno je, pa svaki treci ima sal preko pola lica i kapu do pola nosa. Kada malo bolje razmislim, i mene je nesto strah.
Cekamo vise od sat vremena. Jos se ne pali vatra. Stavljamo Badnjak na gomilu, i odlazimo kuci brzom brzinom, da se grejemo uz tople napitke i veceru. Citaj, dete uz caj, mama i tata uz kuvano vino.
Posto je dete zaspalo, mama pravi tortu za sutradan. Cetiri puta padam u iskusenje da prekrsim i post i hrono ishranu. I da ostanem bez torte za sutra. Srecom, muz je tu, pa me nadzire. Nesto pre dvanaest lezemo u krevet.
U 00:05, dete se budi. Nosaj, pevaj, moli, nista ne vredi. Njemu se igra. U dva sata, skroz besna, odlazim u drugu sobu, ostavljajuci muza sa detetom. Odlazim da ne bih pogazila sebe i digla ruku na dete, koje nas vec vidno zafrkava. Prvi put u ove skoro dve godine, spavam bez deteta. Ipak, cujem muza i njega kako pricaju, ubedjuju se, ne spavaju. Konacno, tri sata posle ponoci, glasovi utihnuse.
Bebac nas vriskom budi u sedam. Ne znam gde sam, koji je dan, koja je godina. Ne vidim muza, a ni on mene, umorni smo, neispavani, sve nam zivo smeta.
Bepcu ponajvise. Nije se naspavao, svaka sitnica ga nervira i samo kmezi. Kao svaka prava domacica, pravim pogacu, postavljam dorucak, dok me moj slatki decak minira, sta god pokusala. Stavljam so na sto, prosipa je. Donosim tanjire, skuplja ih, i pritom place ako hocu da ih postavim. Donosi mi usisivac da usisavam i krpice za brisanje prasine. Brisi, brisi, vice. I sta cu, zarad mira u kuci, brisem ogledalo, stakla na komodi, teve. Neka, valja se, Bozic je. Jos, jos, vice mi dete, cim prestanem na trenutak. Hocu li ceo dan brisati? Jao, jao...
Muku mucimo sa svakim obrokom. Inace, moje dete jede sve. I jede stalno. Sta li mu je na Bozic? Izvoljeva, kaze muz, dugo je vec ovde kod kuce sa nama, a i mi mu samo ugadjamo, ponajvise ti. Da li mi se cini ili on to mene na finjaka kritikuje? A, ne, danas ne padam na provokacije i ne svadjam se...
Rucak dovrsavam dok dete spava. Nesto mi i ne ide najbolje, jer se on stalno budi i budi i kmezi i glava samo sto mi ne eksplodira. Sada ce neko reci, o Boze, kakva majka... Samo se zali i samo kuka. Neistina. Potpuna. Mi uglavnom imamo divne dane. Ali, imamo i ovakve, zasto to skrivati? Potpune savrsenosti ne postoje. Mozemo teziti ka njima, ali nikada nije sve savrseno...
Kada je malo odspavao, mislila sam da ce situacija biti bolja. Ali, pogresila sam. Pali, gasi sporet, penje se na stolice, sa njih na sto, pa opet na stolice gde bi da se klati. Gledam ga i shvatam koliko je porastao. Koliko je samostalan i zivahan. I koliko me ne slusa. Nemoj to, nemoj ovo, molim te sidji, pretvaram se u najdosadniju zenu na svetu, sa toliko nemoj. Muz stoji po strani i katkad se nasmeje kada nas mali bezobraznik nesto uradi. Sto se smejes, pomagaj! - govorim mu, ali muz je u fazonu, zar ne vidis da je neispavan, nestasan i razdrazljiv. Iskuliraj ga, smirice se. Ma, da, iskuliraj ga, pa cemo do kraja veceri ili zvati vatrogasce zbog pozara ili hitnu zbog polomljenog nosa ili ruke. Ne kuliram dete, odlucujem, zbog Bozica,da iskuliram muza.
Na sve moguce nacine trudim se da animiram dete, igricama, knjigama, kako bi se malo smirio. I dok smo tako zagrljeni, citamo, pisemo, ponosna sam i srecna, i mislim u sebi koliko je moje dete divno, a da je ono divljanje samo faza, koja je prosla...
Kupamo ga i tada opet shvatam da nas on vrti oko malog prsta. Susenje kose protice uz bacakanje po podu, i ja se pitam da li je ovo moje dete, sta je ovo vise?
Kada za vreme vecere prvo prospe supicu, a potom i meso, namerno, osecam kako mi u glavi pisti para, kao u pregrejanom cajniku. Odmah u cosak, da li me cujes, pocinjem da vicem. Sekundu posle, stisavam glas, i govorim sebi da necu vikati, ali sta da radim, sta, sta? Objasnjavam iznova i iznova sta je lepo, a sta nije, ali vidim vec koliko je sati, klincu se spava, razdrazljiv je, i samo bi da place. Umesto vecere trazi tortu, popustam, kada torta stigne, on bi kakao, pravim, kada napravim, klinac bi opet meso...Vidim da mu muz daje bonbone, hej, ne cini to odose zubici, ne vredi, ne slusaju me, dve su nestale dok sam ja uspela doci do deteta.
Uzimam ga u narucje, i pocinjem da ga uspavljujem, zatim ga prepustam muzu, jer dete nikako da zaspe, dobacujemo se tako sa nasim decakom, kao da je kakva ping pong loptica. Posto je konacno zaspao, muz i ja se gledamo, umorni, nervozni, vristala bih na njega od muke, ali grizem jezik, gutam reci, svesna da on nije nista kriv, kao sto nisam ni ja, prosto je dan bio takav...
Znas, ako nam ovakva bude cela godina, ja ne znam sta cu? - kazem mu. Nece, potrudicemo se da ne bude. Daj Boze da ne bude, mislim u sebi.
Badnje vece. Stojimo ispred crkve cekajuci da se pocne sa paljenjem Badnjaka. Guzva je, ne moze se covek maknuti. Previse ljudi. Meni i muzu to prija. Sin se skriva od pogleda i plasi se svakog treceg coveka. Nemojmo mu zameriti, jos je mali, mrak je, prehladno je, pa svaki treci ima sal preko pola lica i kapu do pola nosa. Kada malo bolje razmislim, i mene je nesto strah.
Cekamo vise od sat vremena. Jos se ne pali vatra. Stavljamo Badnjak na gomilu, i odlazimo kuci brzom brzinom, da se grejemo uz tople napitke i veceru. Citaj, dete uz caj, mama i tata uz kuvano vino.
Posto je dete zaspalo, mama pravi tortu za sutradan. Cetiri puta padam u iskusenje da prekrsim i post i hrono ishranu. I da ostanem bez torte za sutra. Srecom, muz je tu, pa me nadzire. Nesto pre dvanaest lezemo u krevet.
U 00:05, dete se budi. Nosaj, pevaj, moli, nista ne vredi. Njemu se igra. U dva sata, skroz besna, odlazim u drugu sobu, ostavljajuci muza sa detetom. Odlazim da ne bih pogazila sebe i digla ruku na dete, koje nas vec vidno zafrkava. Prvi put u ove skoro dve godine, spavam bez deteta. Ipak, cujem muza i njega kako pricaju, ubedjuju se, ne spavaju. Konacno, tri sata posle ponoci, glasovi utihnuse.
Bebac nas vriskom budi u sedam. Ne znam gde sam, koji je dan, koja je godina. Ne vidim muza, a ni on mene, umorni smo, neispavani, sve nam zivo smeta.
Bepcu ponajvise. Nije se naspavao, svaka sitnica ga nervira i samo kmezi. Kao svaka prava domacica, pravim pogacu, postavljam dorucak, dok me moj slatki decak minira, sta god pokusala. Stavljam so na sto, prosipa je. Donosim tanjire, skuplja ih, i pritom place ako hocu da ih postavim. Donosi mi usisivac da usisavam i krpice za brisanje prasine. Brisi, brisi, vice. I sta cu, zarad mira u kuci, brisem ogledalo, stakla na komodi, teve. Neka, valja se, Bozic je. Jos, jos, vice mi dete, cim prestanem na trenutak. Hocu li ceo dan brisati? Jao, jao...
Muku mucimo sa svakim obrokom. Inace, moje dete jede sve. I jede stalno. Sta li mu je na Bozic? Izvoljeva, kaze muz, dugo je vec ovde kod kuce sa nama, a i mi mu samo ugadjamo, ponajvise ti. Da li mi se cini ili on to mene na finjaka kritikuje? A, ne, danas ne padam na provokacije i ne svadjam se...
Rucak dovrsavam dok dete spava. Nesto mi i ne ide najbolje, jer se on stalno budi i budi i kmezi i glava samo sto mi ne eksplodira. Sada ce neko reci, o Boze, kakva majka... Samo se zali i samo kuka. Neistina. Potpuna. Mi uglavnom imamo divne dane. Ali, imamo i ovakve, zasto to skrivati? Potpune savrsenosti ne postoje. Mozemo teziti ka njima, ali nikada nije sve savrseno...
Kada je malo odspavao, mislila sam da ce situacija biti bolja. Ali, pogresila sam. Pali, gasi sporet, penje se na stolice, sa njih na sto, pa opet na stolice gde bi da se klati. Gledam ga i shvatam koliko je porastao. Koliko je samostalan i zivahan. I koliko me ne slusa. Nemoj to, nemoj ovo, molim te sidji, pretvaram se u najdosadniju zenu na svetu, sa toliko nemoj. Muz stoji po strani i katkad se nasmeje kada nas mali bezobraznik nesto uradi. Sto se smejes, pomagaj! - govorim mu, ali muz je u fazonu, zar ne vidis da je neispavan, nestasan i razdrazljiv. Iskuliraj ga, smirice se. Ma, da, iskuliraj ga, pa cemo do kraja veceri ili zvati vatrogasce zbog pozara ili hitnu zbog polomljenog nosa ili ruke. Ne kuliram dete, odlucujem, zbog Bozica,da iskuliram muza.
Na sve moguce nacine trudim se da animiram dete, igricama, knjigama, kako bi se malo smirio. I dok smo tako zagrljeni, citamo, pisemo, ponosna sam i srecna, i mislim u sebi koliko je moje dete divno, a da je ono divljanje samo faza, koja je prosla...
Kupamo ga i tada opet shvatam da nas on vrti oko malog prsta. Susenje kose protice uz bacakanje po podu, i ja se pitam da li je ovo moje dete, sta je ovo vise?
Kada za vreme vecere prvo prospe supicu, a potom i meso, namerno, osecam kako mi u glavi pisti para, kao u pregrejanom cajniku. Odmah u cosak, da li me cujes, pocinjem da vicem. Sekundu posle, stisavam glas, i govorim sebi da necu vikati, ali sta da radim, sta, sta? Objasnjavam iznova i iznova sta je lepo, a sta nije, ali vidim vec koliko je sati, klincu se spava, razdrazljiv je, i samo bi da place. Umesto vecere trazi tortu, popustam, kada torta stigne, on bi kakao, pravim, kada napravim, klinac bi opet meso...Vidim da mu muz daje bonbone, hej, ne cini to odose zubici, ne vredi, ne slusaju me, dve su nestale dok sam ja uspela doci do deteta.
Uzimam ga u narucje, i pocinjem da ga uspavljujem, zatim ga prepustam muzu, jer dete nikako da zaspe, dobacujemo se tako sa nasim decakom, kao da je kakva ping pong loptica. Posto je konacno zaspao, muz i ja se gledamo, umorni, nervozni, vristala bih na njega od muke, ali grizem jezik, gutam reci, svesna da on nije nista kriv, kao sto nisam ni ja, prosto je dan bio takav...
Znas, ako nam ovakva bude cela godina, ja ne znam sta cu? - kazem mu. Nece, potrudicemo se da ne bude. Daj Boze da ne bude, mislim u sebi.