Ljuto, ljuto!

Nisam ja neki karakter. Ne znam koliko sam puta resila da bas od ponedeljka drzim dijetu. Coca Colu sam ostavljala i vracala joj se, kao u nekom pateticnom romanu, mali milion puta. Rekla sam ne cokoladi. A posle par minuta, nasmesila bih joj se i rekla da. Kuku meni. 

Kada sam pocela da dojim dete, patronazna sestra mi je rekla da se sada od strane lekara preporucuje da se dete do druge godine doji. Pomislila sam, o Boze, da li je ova zena, ti lekari, da li su svi oni skrenuli s uma? U glavi mi je bila slika deteta od sedam godina koje sedi u krilu svoje mame i sisa. 

Imala sam u planu da dete dojim do prvog rodjendana. Kada je prvi rodjendan prosao, odlucila sam da sve planove odlozim za bar jos mesec dana. Zasto, pitate se? Zato sto kada god bih nestajala iz vidokruga moga sina, on bi vristao i vristao, da sam mislila dozivecu kakav nervni slom od toliko vike i cike. Mislila sam u sebi, ma, dobro, imamo samo jutarnje i vecernje dojenje, nije to toliko strasno. A onda bi nekih dana, beban trazio po ceo dan da sisa. Tesila sam samu sebe,  mozda ga jako bole zubici koji rastu, mozda ima temperaturu pa mu se nista ne jede... Mozda...

Kako je vreme vise prolazilo, mislila sam da sam rodila a potom i stvorila malu azdaju, koja ce ceo zivot sisati. I verujte mi probala sam sve bapske savete, i alevu papriku i senf, i ne znam sta sve vise. Moje dete je bilo u fazonu: Njam, njam. Njam, njam aleva. Njam, njam senf. Skrivala sam se uvece u drugoj sobi, dok je muz pokusavao da uspava nasu malu azdaju. Sve se zavrsavalo tako sto bi azdajica nasla put i ugnezdila se kod svoje mame. A bila sam uporna.

Onda mi je jedna doktorka rekla da ce beba sama od svega odustati kad bude spremna. A da je na meni, da svake dve nedelje pokusam sa odvikavanjem. Ja znam da je dojenje najbolje za bebu, ali mogla sam bar ponekad flasicu da ubacim. Ili bar cuclu. To nikada nismo koristili. I mozda bi mi sada, da jesmo, bilo lakse. Ko zna?

I tako sam ja pokusavala, i brinula, i nista se menjalo nije.

A onda sam jedne veceri, stavila malo senfa na grudi, bez ikakve nade, mozda cak i zabrinuta, jer nam je bilo par nedelja pre drugog rodjendana.

Moj decak krece, i posle milisekunde, krece da pljuje i vice: Juto, juto! ( ili u prevodu ljuto, ljuto). Mama pere, mama pere, govori mi dalje. Odlazim do kupatila, skidam senf sa sebe, a dete mi govori: Mama prica. Zove bata. Bata popavi. I dodaje mi mobilni telefon da pricam, da zovem batu da popravi. Muz i ja umiremo od smeha, jer smo naucili klinca da kada nesto ne radi mora da se zove majstor (cika ili bata). Te iste veceri, moje dete u carstvo snova odlazi bez sisanja, uz komentar da mama zove batu. Juto. Hocu duso, ne brini, samo ti spavaj. U po noci, opet se budi, ja ga prebacujem po obicaju kod nas u krevet, ali on samo govori juto, juto, i rucicama trazi da ga vratim u krevetac. Sto i cinim, a bebac nastavlja da spava.

Ujutru ne zeli da sisa. Jer mu je juto, juto. Svakog dana mi uporno daje telefon, da pricam i zovem batu da popravi, ali vise ne sisamo, Bogu hvala, senfu hvala, bati hvala. Izgleda mi da je karakter mog deteta bas na mestu. I da je ovo odvikavanje zavrseno uspesno.