Mama trazi posao - akcija!
Da se sudbina igra sa mojim osecanjima i razumom, bilo mi je jasno na samom pocetku, kada sam u istoj nedelji dobila tri poziva za razgovor za posao. Dva meseca pre, ni jedan poziv, ni jedan mejl, makar da mi neko napise: Hvala na prijavi, nazalost, pronasli smo nekog drugog odgovarajuceg kandidata. Jedini mejlovi koji su mi pristizali bili su od nekih prokletih agencija koje su mi nudile Tajland, Bali i Indoneziju za samo 999 eura. Sto je najgore odmah bih i otisla, da sam u nekom steku imala te pare.
No, vratimo se na temu. Sva sreca pa su bar dani za razgovore bili drugaciji. Nekako su mi dali vremena i prostora, da udahnem duboko, sredim se i oslobodim silnog stresa. Ipak, razumite me, poslednji razgovor sam imala pre sest, sedam godina. Ili sto bi jedna uplasena baba, koja se necka i nece da poseti zubara, rekla drugoj babi koja joj dosadjuje i govori da mora ici, pa kaze joj jos - Boze, koliko godina imas, vadila si zube ranije, isla si kod zubara ranije, a ova uplasena joj odgovara: Naravno da jesam, pre dvadeset godina. Eto i ja, tako nekako.
Razgovor prvi. Ponedeljak. Bas sam se doterala. Ili bar mislim da sam se doterala. Zbog blizine firme, na srecu izbegavam gradski prevoz. Mrzim gradski prevoz. Poranila sam citavih petnaest minuta. Zatim u hladnom hodniku, cekam jos trideset minuta. Znaci, ukupno trista godina.
Pocinjemo napokon razgovor. Sve ide nekako fino i glatko, iako su mi na samom startu, pre pocetka, objasnili da za taj konkurs traze bas odredjenu osobu, sa iskustvom u toj oblasti, koje ja nemam. Ali, nikada se ne zna koji jos posao moze da iskrsne. I onda, naravno, pitanje o bivsoj firmi. Doslo mi je da im kazem: O pokojniku sve najlepse. Ali, verovatno ne bi razumeli. I ja ponekad ne razumem.
Pokusavam da se drzim nekih tudjih saveta, i krecem sa pricom kako za mene prosto nije bilo mesta posle porodiljskog. Grlo mi se steze, usta suse, o, dokle li cu vise o svim tim desavanjima misliti? Dok izgovaram te neke reci, meni strane, tu zataskanu pricu, znam da to nisam ja, i da ne treba tako... Prekida me jedan od sagovornika, i kaze mi kako oni imaju osobu koja je na porodiljskom, ali im je jako dragocena i ne zele nikako da je posle izgube, sto znaci docekace je rasirenih ruku. Vi ste za primer i svaku pohvalu, kazem im. I zelim, o kako zelim da im kazem da sam i ja nekada bila jako dragocena, da im kazem: Zelite li da vidite sve pohvale, mejlove sto sam dobila? Jer tapsanje po ramenu i lazne zagrljaje vam ne mogu pokazati... Ali cutim. Dugo. I na kraju razgovora, iako znam da vec imaju nekog drugog, silno zelim da sam deo takvog nekog tima. Ali, ne sada... Za posle, nikad se ne zna...
Razgovor drugi. Tacnije, prvo je bio test. Jao, jao, koliko sam samo ucila. Vi znate da ja, uglavnom imena ne spominjem. Sem baka Ljubice. Ipak, moram reci. Hvala Saski. Znate, to vam je jedna od onih ljudi koje godinama niste videli, culi, ali kada se sretnete cavrljate veselo. A da vam ne pricam o pomoci koju mi je pruzila. Mnogi drugi, blizi, udaljili su se od nas, kada nam je bilo tesko. Ali, najsladje je, sto cim se malo sa dna dignete, ti su prvi uz vas. Sto ljudi, sto cudi. Ali, osobe poput Saske...retke su...
Test - gotov. Razgovor na pomolu. Dok cekam sa jos par kandidata, malo pricamo, malo gledamo u prazno, svako za sebe zamisljen... I dok jedan po jedan ulaze drugi, dosadjujem se, merim vreme. Jedan covek - deset minuta. Cetiri coveka - cetrdeset minuta. Onda ulazim ja. Razgovor krece neobicnim pitanjima. O Jovanu Memedovicu. Malo sam zacudjena. I prijatno iznenadjena. Ipak, sigurno nisam toliko zacudjena kao Memedovic, kada sam ga ja, kao klinka sa politickih nauka pitala: Da li je som zaista najgluplja riba? Jos cuvam na audio kaseti sve njegove odgovore na moja, mislila sam tada, duhovita pitanja...
Naravno, ni ovde ne prolazim bez spominjanja bivse firme. Ovog puta, u kratkim crtama objasnjavam sta je bilo. To je Srbija. - govore mi. Ne znam da li da se slozim ili da placem. Posle skoro sat vremena razgovora, kazu mi da je bilo zadovoljstvo razgovarati sa mnom. I meni je, htedoh im reci, konacno sa nekim odraslim i normalnim, ali nisam htela bas da preterujem.
Posao treci. Bez razgovora. Posalji tekst, ako bude ok, dogovaramo se u vezi honorarnog posla. Konkretno. Kratko. Jos samo da napisem nesto. Jurim temu. A bebe su ovog puta zabranjene.
I sta reci na kraju? Ili pocetku? Krenulo je, to je ono sto mi je nedostajalo. Malo akcije, malo desavanja. Iako sam sve odbolovala, jer od toliko stresa, novih situacija, ocekivanja, ko bi ostao zdrav.
Nastavice se...
Razgovor prvi. Ponedeljak. Bas sam se doterala. Ili bar mislim da sam se doterala. Zbog blizine firme, na srecu izbegavam gradski prevoz. Mrzim gradski prevoz. Poranila sam citavih petnaest minuta. Zatim u hladnom hodniku, cekam jos trideset minuta. Znaci, ukupno trista godina.
Pocinjemo napokon razgovor. Sve ide nekako fino i glatko, iako su mi na samom startu, pre pocetka, objasnili da za taj konkurs traze bas odredjenu osobu, sa iskustvom u toj oblasti, koje ja nemam. Ali, nikada se ne zna koji jos posao moze da iskrsne. I onda, naravno, pitanje o bivsoj firmi. Doslo mi je da im kazem: O pokojniku sve najlepse. Ali, verovatno ne bi razumeli. I ja ponekad ne razumem.
Pokusavam da se drzim nekih tudjih saveta, i krecem sa pricom kako za mene prosto nije bilo mesta posle porodiljskog. Grlo mi se steze, usta suse, o, dokle li cu vise o svim tim desavanjima misliti? Dok izgovaram te neke reci, meni strane, tu zataskanu pricu, znam da to nisam ja, i da ne treba tako... Prekida me jedan od sagovornika, i kaze mi kako oni imaju osobu koja je na porodiljskom, ali im je jako dragocena i ne zele nikako da je posle izgube, sto znaci docekace je rasirenih ruku. Vi ste za primer i svaku pohvalu, kazem im. I zelim, o kako zelim da im kazem da sam i ja nekada bila jako dragocena, da im kazem: Zelite li da vidite sve pohvale, mejlove sto sam dobila? Jer tapsanje po ramenu i lazne zagrljaje vam ne mogu pokazati... Ali cutim. Dugo. I na kraju razgovora, iako znam da vec imaju nekog drugog, silno zelim da sam deo takvog nekog tima. Ali, ne sada... Za posle, nikad se ne zna...
Razgovor drugi. Tacnije, prvo je bio test. Jao, jao, koliko sam samo ucila. Vi znate da ja, uglavnom imena ne spominjem. Sem baka Ljubice. Ipak, moram reci. Hvala Saski. Znate, to vam je jedna od onih ljudi koje godinama niste videli, culi, ali kada se sretnete cavrljate veselo. A da vam ne pricam o pomoci koju mi je pruzila. Mnogi drugi, blizi, udaljili su se od nas, kada nam je bilo tesko. Ali, najsladje je, sto cim se malo sa dna dignete, ti su prvi uz vas. Sto ljudi, sto cudi. Ali, osobe poput Saske...retke su...
Test - gotov. Razgovor na pomolu. Dok cekam sa jos par kandidata, malo pricamo, malo gledamo u prazno, svako za sebe zamisljen... I dok jedan po jedan ulaze drugi, dosadjujem se, merim vreme. Jedan covek - deset minuta. Cetiri coveka - cetrdeset minuta. Onda ulazim ja. Razgovor krece neobicnim pitanjima. O Jovanu Memedovicu. Malo sam zacudjena. I prijatno iznenadjena. Ipak, sigurno nisam toliko zacudjena kao Memedovic, kada sam ga ja, kao klinka sa politickih nauka pitala: Da li je som zaista najgluplja riba? Jos cuvam na audio kaseti sve njegove odgovore na moja, mislila sam tada, duhovita pitanja...
Naravno, ni ovde ne prolazim bez spominjanja bivse firme. Ovog puta, u kratkim crtama objasnjavam sta je bilo. To je Srbija. - govore mi. Ne znam da li da se slozim ili da placem. Posle skoro sat vremena razgovora, kazu mi da je bilo zadovoljstvo razgovarati sa mnom. I meni je, htedoh im reci, konacno sa nekim odraslim i normalnim, ali nisam htela bas da preterujem.
Posao treci. Bez razgovora. Posalji tekst, ako bude ok, dogovaramo se u vezi honorarnog posla. Konkretno. Kratko. Jos samo da napisem nesto. Jurim temu. A bebe su ovog puta zabranjene.
I sta reci na kraju? Ili pocetku? Krenulo je, to je ono sto mi je nedostajalo. Malo akcije, malo desavanja. Iako sam sve odbolovala, jer od toliko stresa, novih situacija, ocekivanja, ko bi ostao zdrav.
Nastavice se...