Pismo jedne mame

Draga Being Mom,

Nekome se moram poveriti, jer ovako vise ne mogu.

Imamo bebu, ima godinu i po dana. Za sve ovo vreme, nema jednog dana ili noci da sam se od svog deteta odvojila. Nema jedne noci da sam je na miru prespavala. Niti jednog dana da se nisam sa muzem posvadjala.

Moj muz je stvarno dobar muz. Pomaze mi oko svega, voli dete najvise na svetu. Ali, problem je sto za sve ima neki odvratni, zajedljivi komentar, a kako se ti komentari redjaju i gomilaju, bole sve vise.

Evo, objasnicu. Dete ne spava cele noci. Budi se. Ja ga nosam, cuvam, pazim. Do skora je i ruckao u pola noci pa se i zato budio. Onda trazi oca. Tata, tata. A tata meni kaze: Jesi li nesposobna, zar ne mozes sama? Sposobna sam ja dragi, ali dete tebe hoce. I umesto da ustane, on se sa mnom tako u nedogled svadja. Kada dodje vreme ustajanju, meni dusa spava, a moj muz umesto da kaze: Dremni ti par minuta!, meni kaze: Ustaj sta se razvlacis. I naravno, ujutru se pravi da se nijednog dogadjaja od sinoc ne seca.

Nekada on vodi dete u vrtic, nekada ja. Posle toga, spremam kucu u haosu, cistim, ribam, brisem, pravim rucak. Nekada skuvam za dva dana nesto. Onda odmah sledi komentar: Sta si pobogu celog dana radila, kada ni normalnog rucka nema, nego opet isto sto i juce. Ne mogu pasulj da jedem, moram drugo nesto da pravim. A prozore sto se cakle i mirisne zavese nikako da primeti. Sredjenu terasu, kuhinju, ociscene podove. Pa i ja sam kreten izgleda, ubuduce cu samo rucak da spremam, a za ostalo ko mari.

Skakao mi je po glavi da konacno pocnem da radim. Ne mozemo samo sa jednom platom, govorio je. I onda, kada sam nasla posao, buni se i ljuti. Jer sada mora sam ostati sa svojim detetom, kada ja nisam tu. Lako je bilo pre, dete uzmemo iz vrtica, oboje smo tu, pa se pomazemo. A sada je on sam. Vec dve nedelje

I nije mu pravo. Kaze da je naporno. Vidi da je tesko. A ne shvata da je meni stalno tako bilo, jer ruku na srce vise je dete bilo sa mnom, nego u vrtic sto je islo.

Sta ce ti posao? Ostani kod kuce! Zasto peres kosu, moras li kod frizera? Kako to mislis treba da kupis sebi cipele, vidi koliko obuce vec imas... I tako svaki dan. A da ne spominjem komentare: Pa sta i ako zakasnis na posao, nije bas da radis za dve hiljade eura. Pa, ja kakva sam i za dva eura da radim, savest mi ne bi dozvoljavala da kasnim. Idem na posao, to sam izabrala, hajde da ispostujemo sva pravila i procedure.

Kada dodjem kuci umorna, on nece da shvati da je to tako. I ja sam umoran, kaze mi. I duri se. Znam, dragi, kazem mu, tesko je. Necu da merim kome je teze, cemu, ali ja posle duzeg perioda opet radim, treba se na to navikniti. Ti odes na odmor od sedam dana, pa se posle mesec dana privikavas da opet radis. Daj i meni malo vremena.

Ipak, sve ovo i mogu da prezivim. Ali kada mene, koja za svoje dete ginem, trudim se i radim, kritikuje i poredi sa nekim drugim majkama ( narocito njegovom i mojom), dodje mi da ga iz kuce naglavacke izbacim. Ja inace ne psujem, ali u tim situacijama saljem ga dovraga, uz lepe zelje da se nikada vise ne vrati. Moja majka nikada ne kuka. Tvoja majka nikada ne kuka. Samo rade i rade. Pa, ne znam dragi, mozda tebi ne kukaju, meni su od njihovih kukumavki pune usi. Sta reci, a ne zaplakati?

Uvek sam mu ja lenja, uglavnom mu nista ne valja. Mora biti kako je on zamislio, odmah i istog casa. Kaze mi: Ukljuci ves. Ja kazem: Hocu, veceras, posle ponoci!, ali njemu djavo ne da mira, nego sav ves pomesa, opere i sve upropasti. Moje nove pantalone. Svoje kosulje. I opet sam na kraju ja kriva. Zato sto masinu ne ukljucih u deset uvece, nego cekam ponoc i izmisljam nesto.

Prica mi kako nikako ne moze da se odmori, kako ne ide nigde, ne izlazi, kao da ja negde izlazim i provodim se. Kada mu predlozim da odemo negde, kuka kako bih samo da trosim, ako ne predlozim kaze da se ne trudim.. Mozda smo zreli za kakvog psihologa, ne znam ni sama...

Ja mog muza stvarno volim, ali vise ne znam sta da mislim. Vidim da se i on ponekad trudi, rekla sam mu da uopste nije romantican, jer ja bih da me ponekad samo cvrsto zagrli i poljubi. On je to shvatio tako sto je u malenoj sobi upalio sve moguce svece, tako da se od dima nista videlo nije, a o pomesanim mirisima sveca i dima da vam i ne pricam. I na kraju, opet ja kriva, samo zato sto sam mu rekla: Pobogu covece, izgorecemo, gasi sve! 

Draga Being Mom, jesi li i ti kroz sve ovo prosla? Sta mi je ciniti? Prijateljica mi je kupila knjigu - Kako da ubijete svog muza, ali ona ima malo iskrivljene poglede na svet. I na brak. Ustvari, samo na brak.

Moze li sve ovo negativno uticati na nase dete? Koliko smo vec zaglibili u blatu?

Pomozi nam draga Being Mom, jer ja vise nemam resenja.

Pozdrav,

Zabrinuta zena

Nastavice se...