Tamne naocare, dlakave noge i Meda Pu
Skoro ce ponoc. Sedimo u dnevnoj sobi Meda Pu i ja. Gledamo se. Oboje umorni. Oboje izmrcvareni. Meda je igrao i pevao, ja sa njim. Moj zivahni decak, koji nije otisao u vrtic na moj slobodan dan, od pola sest ujutru do podneva, pa onda od dva do deset uvece, nije nam dozvolio ni sekund odmora. Cuj, sekund...
Imam utisak da se meda malo ljuti, dok pokusavam da mu vratim glavu na mesto. Glava mu je od silnog grljenja, bacanja, i udaranja po zemlji, ispala iz lezista. Ali to njemu nista ne smeta da i dalje peva i prica na sav glas.
Za razliku od mede, moju glavu nema ko namestiti. Ne, nije me dete udaralo, vec sam se sama spoticala po kuci o prosute kockice, usisivac, serpe, metle i gomilu parkiranih automobilica.
Do deset ujutru, vec smo celu kucu izvrnuli naglavacke, sve igracke na nekom pogresnom mestu, zivci na izmaku, a prokleta kisa, lije li lije... Idealno vreme za spavanje. Sto klinac izbegava. Idealno vreme da se izmisljaju i igraju nove igre, da se crta, pise, da se pricaju price. Sto klinac nece. Da mama vice, dete place, i sve bude pod strasnom tenzijom... Sto mama nikako ne zeli, i crpi svaki atom snage da zabavi dete. Hajde, medo Pu, pomozi!
Do podnevne dremke, meda peva li peva, sve ce mi pesme na nos izaci, a klinac samo vice: Jos, jos! Peva mama! I tako, koncert pocinje. A kada konacno dodje vreme za spavanje, mama od muzike u glavi ne moze ni oci da zatvori. U zekinom vrtu tom, ija, ija, o! Sargarepa nasla dom, ija, ija, o!...
Umesto da spavam, razmisljam o svemu i svacemu, ili bolje da priznam, ne razmisljam ni o cemu, prazna sam, iscrpljena, iscedjena skroz... Mozda bi mi neko pice pomoglo.
Pice me bojkotuje. Valjda se viski uvredio sto se tri godine nismo druzili. Medovaca je, odlucila da mi ne dozvoli da otvorim flasu, ja kucam, lupam, ne otvara... Na teve-u, rijaliti emisija, naravno, o zeni koja ima 17-oro dece, a 18-o na putu. Ako izuzmemo cinjenicu da izgleda kao da je vreme stalo neke 1970-e, moram priznati da joj je kosa fino sredjena, a nokti i obrve takodje. A ima ih 17-oro.
Ja da imam jos jedno dete izgledala bih kao Jeti sumadinac, dlakavih nogu i masne duge kose. Jednom mi je jedna mama rekla: Kada ne stignem da se sredim, ja samo stavim naocare. Jeste, vazi, kao da mi naocare mogu pomoci, ne bi mi pomoglo da se cela uvijem u ukrasni papir. Ili umotam u kakav dzak.
Ponoc je prosla, a ja nikako da legnem i spavam. Oci mi se zatvaraju, telo je malaksalo, ali mozak radi trista na sat... Oko dva posle ponoci shvatam da sam gladna, jer celog dana nista jela nisam. Ustajem i grickam bademe. Muz mi prebacuje da ne moram svako svetlo u stanu da upalim i da suskam toliko. Covece, ja se uopste i ne secam da sam svetlo upalila. Nisam ja, kazem muzu. A ko je? - pita on, vec ljut. Mozda Meda Pu, dobacujem. Odoh kod njega, u dnevnu sobu da vidim sta radi.
Mislim da mi govori kako sam pukla skroz. Jesam. Mozda. Ali, ne dovoljno. Ipak sam prisebna, i iz Pua vadim baterije, pa ga uzimam u zagrljaj, i vracam se u krevet. Muz vec spava, ali smislila sam kako da objasnim Pua u krevetu. Pu je moj drug. Moj saborac. Drugar iz bolnicke postelje. Njega boli glava. Mene takodje. Zato mu kazem, izdrzi Pu, jos malo. Proci ce. Sve ce proci. Ovo je bio samo jedan los dan.
Pu mi namiguje. Razume me, covece.
Nema ni pet sati, cujem svog decaka kako vristi: Mama, mama! I to bih nekako iskulirala, bar pet minuta. Nego cujem i Pua kako peva. Nesrecnice, pa izvadila sam ti baterije, na sta ti covece radis?! - govorim mu.
Mama, mama, ja popa medu! - govori mi dete. Tata da bateje! Aha, ti si duso pametna, popravio medu - govorim svom decaku. A ti si, dragi moj muzu, bas morao da vratis baterije u igracku! - kazem muzu. I iz inata i iz principa, ceo taj dan kuliram muza i kuliram Pua. Dosta je bilo!
Pice me bojkotuje. Valjda se viski uvredio sto se tri godine nismo druzili. Medovaca je, odlucila da mi ne dozvoli da otvorim flasu, ja kucam, lupam, ne otvara... Na teve-u, rijaliti emisija, naravno, o zeni koja ima 17-oro dece, a 18-o na putu. Ako izuzmemo cinjenicu da izgleda kao da je vreme stalo neke 1970-e, moram priznati da joj je kosa fino sredjena, a nokti i obrve takodje. A ima ih 17-oro.
Ja da imam jos jedno dete izgledala bih kao Jeti sumadinac, dlakavih nogu i masne duge kose. Jednom mi je jedna mama rekla: Kada ne stignem da se sredim, ja samo stavim naocare. Jeste, vazi, kao da mi naocare mogu pomoci, ne bi mi pomoglo da se cela uvijem u ukrasni papir. Ili umotam u kakav dzak.
Ponoc je prosla, a ja nikako da legnem i spavam. Oci mi se zatvaraju, telo je malaksalo, ali mozak radi trista na sat... Oko dva posle ponoci shvatam da sam gladna, jer celog dana nista jela nisam. Ustajem i grickam bademe. Muz mi prebacuje da ne moram svako svetlo u stanu da upalim i da suskam toliko. Covece, ja se uopste i ne secam da sam svetlo upalila. Nisam ja, kazem muzu. A ko je? - pita on, vec ljut. Mozda Meda Pu, dobacujem. Odoh kod njega, u dnevnu sobu da vidim sta radi.
Mislim da mi govori kako sam pukla skroz. Jesam. Mozda. Ali, ne dovoljno. Ipak sam prisebna, i iz Pua vadim baterije, pa ga uzimam u zagrljaj, i vracam se u krevet. Muz vec spava, ali smislila sam kako da objasnim Pua u krevetu. Pu je moj drug. Moj saborac. Drugar iz bolnicke postelje. Njega boli glava. Mene takodje. Zato mu kazem, izdrzi Pu, jos malo. Proci ce. Sve ce proci. Ovo je bio samo jedan los dan.
Pu mi namiguje. Razume me, covece.
Nema ni pet sati, cujem svog decaka kako vristi: Mama, mama! I to bih nekako iskulirala, bar pet minuta. Nego cujem i Pua kako peva. Nesrecnice, pa izvadila sam ti baterije, na sta ti covece radis?! - govorim mu.
Mama, mama, ja popa medu! - govori mi dete. Tata da bateje! Aha, ti si duso pametna, popravio medu - govorim svom decaku. A ti si, dragi moj muzu, bas morao da vratis baterije u igracku! - kazem muzu. I iz inata i iz principa, ceo taj dan kuliram muza i kuliram Pua. Dosta je bilo!