Koristite kondom
Trebala mi je kafa. Ne jedna soljica. Nego litar kafe. Moze li se tako piti?
Jer, znate ja imam problem. Kada se mnogo iznerviram, kada se mnogo umorim, ja ne mogu zaspati i spavati, nego noc provedem lutajuci po stanu, iz jedne sobe u drugu. Kao kakva avet.
A sinoc sam se toliko iznervirala i potresla i nisam znala vise nista ni o cemu, koliko sam prazna bila.
Ono sto je pocelo kao bezbrizna setnja i igranje po parkicu, na kraju se zavrsilo plakanjem i vikom, idealnom kombinacijom da covek poludi...
Cak se i moj muz iznervirao. Pobogu, sta je ovo? - rekao je. Dodao je i jos nesto, ali hajdemo redom.
Idealna nedelja. Prolece pocinje. Sunce sija, parkici bruje od decije graje i cike.
Izlazimo porodicno u parkic. Mama, tata i dete, idealno zar ne, ma sta moze lose da bude?
Prvih par minuta provodimo u objasnjavanju klincu da ceo tobogan nije njegov. Uspevamo! Jupi! Neko vreme klinac se bezbrizno spusta i penje na tobogan, sve cekajuci svoj red. Medjutim, znate kako je tamo vec na igralistu, prava borba. Gaze se prstici, guraju se pomalo svi, hajde objasni detetu od dve godine da to tako treba... U nekom trenutku, klinac odlucuje da hoce na veliki, citaj za mamu ogromni tobogan. Hajde, kazem mu, jer ne branim mu nista. Samo polako, mama je dole... I dok to govorim, vidim nesto starije dete kako se zatrcava, i rusi moje dete. Krecu zajedno da se spustaju niz tobogan, ovaj mali sa osmehom, moje dete uz plac. Muz uspeva nekako da naseg decaka izvadi uplakanog sa tobogana. Ja sam istraumirana, ali kazem sebi, ako, neka se uci, kakav plac, nista se nije dogodilo, sve je u redu, 'ajmo ispocetka.
Klinac se penje iznova i iznova. Primecujem da pomalo zazire, ako mu neko drugo dete dise za vrat, onda ja kazem: Pusti ga sine, pa se ti polako spusti... i funkcionise to tako sve do trenutka kada iza mog decaka ne stane jedna devojcica. Pusti je da se spusti, kazem mu. On je pusta ona nece da prodje. O, Boze, bas su ove devojcice komplikovane. Vec vidim da ce moj mali uciniti nesto, vicem ga i zovem, ne reaguje, nego prvo hoce da odgurne devojcicu, a onda je i hvata za jaknu, i vuce za sobom, da se spuste niz tobogan.
Meni je u glavi najkrvaviji scenario, deca bez zuba, nogu i glava. Ok, preterujem, ali uplasila sam se.
Spustam klinca sa tobogana, i povisenim tonom mu objasnjavam da to ne moze i ne sme tako. Odnosim ga sa igralista, dok on place. Muz ide pored mene i govori mi kako gresim, kako je to sve normalno, pa sta ako je on nju gurao, i njega su gurali. Nemam snage da se raspravljam. Svi kradu kradi i ti. Svi su budale, budi i ti. Ne mogu i necu da budem odgovorna za neko drugo dete. Ja cu paziti na svog klinca i na njegovo ponasanje. Valjda bi tako trebali i ostali. Ili gresim, a mislim da sam najpametnija.
Dolazimo u stan, dok klinac i dalje place. Hajde, idemo jos malo napolje, navaljuje muz. Klinac odmah prestaje, nigde suza vise. Idemo. - kazem. A najradije bih ostala sama u stanu, i samo lezala na podu.
Krecemo u pravcu suprotnom od parka. Prvih dvadeset minuta je sve idilicno. Dete kupi sisarke, daje cvetice nekoj devojcici. A onda ugleda prodavnicu igracaka, i trci ka njoj. Udji, vice mi muz, taman trotinet da vidimo. I gledala bih ja taj trotinet, da mi se dete nije dograbilo nekakve kosilice za travu, o sta sve nece za decu izmisliti. Pustam ga par minuta da je vozi, ali krecemo polako, objasnjavam mu da moramo to na mesto da vratimo i onda... krece plac, vriska, dreka, bacakanje po podu, dok ja pokusavam da ga uhvatim. Sto je nemoguca misija. Dete se izvija, udara, vristi. Iznosim dete kao prase na raznju iz prodavnice. U cudu sam. I muz takodje. O prodavacicama necu ni da pricam.
Povrh svega, dok se dete onako treska, nalecemo na neke drugare, koje sto godina nismo videli, bas vam je slatko dete, kazu, a meni dodje u zemlju da propadnem. Pokusavam da ga spustim na zemlju, ali klinac kako dodirne pod, leti i trci ka prodavnici. Bar ce biti uporan, kazu nam drugari. Imam utisak da mi je glava vec pukla kao kakva tikva.
Muz iznosi dete iz prodavnice, i krecemo put stana. Klinac ne popusta. Zacerio se, zacrvenio se, a crvenimo i mi, jer pored nas prolaze ljudi koji zbunjeno gledaju sta se dogadja. Jao, prebicu ga, majke mi, kazem muzu, iako sam rekla da dete nikada tuci necu. Ne znam sta mu je, kaze muz. Ovo je kao iz one reklame: Koristite kondom. Svaki nas pokusaj objasnjavanja, klinac je propratio jos vecom vriskom i bacakanjem.
Dvadeset minuta nam je trebalo do stana. U kucu sam usla sa ranama od udaraca po stomaku. I sa poremecenim mislima i napuklim glavom. Da li je ovo normalno? Da li se ovo stvarno desava? Sta se uopste desilo?
Muz je od muke pozeleneo. Dete je jos nekih par minuta plakalo. Onda je nasao svoju igracku, i zaigrao se.
Mene je bolela dusa. Bila sam prazna, kunem vam se, da sam umrla niti bih osetila niti bih zalila.
Cele te noci nisam spavala. Nisam nista jela. Nisam pila. Sta ono bi, pitala sam muza? Ni on nije znao.
Jutro me je docekalo, a da nisam ni legla, da se nisam ni odmorila za vikend. Znala sam samo jedno. Moram da popijem kafu. Mnogo kafe. Jer mozak mi ne radi i misli mi lete. A u glavi vidim samo tu sliku svog deteta kako se bacaka.... Bas kao na onoj reklami, kojoj sam se nekada davno smejala. Koristite kondom. Vala bas.
Cak se i moj muz iznervirao. Pobogu, sta je ovo? - rekao je. Dodao je i jos nesto, ali hajdemo redom.
Idealna nedelja. Prolece pocinje. Sunce sija, parkici bruje od decije graje i cike.
Izlazimo porodicno u parkic. Mama, tata i dete, idealno zar ne, ma sta moze lose da bude?
Prvih par minuta provodimo u objasnjavanju klincu da ceo tobogan nije njegov. Uspevamo! Jupi! Neko vreme klinac se bezbrizno spusta i penje na tobogan, sve cekajuci svoj red. Medjutim, znate kako je tamo vec na igralistu, prava borba. Gaze se prstici, guraju se pomalo svi, hajde objasni detetu od dve godine da to tako treba... U nekom trenutku, klinac odlucuje da hoce na veliki, citaj za mamu ogromni tobogan. Hajde, kazem mu, jer ne branim mu nista. Samo polako, mama je dole... I dok to govorim, vidim nesto starije dete kako se zatrcava, i rusi moje dete. Krecu zajedno da se spustaju niz tobogan, ovaj mali sa osmehom, moje dete uz plac. Muz uspeva nekako da naseg decaka izvadi uplakanog sa tobogana. Ja sam istraumirana, ali kazem sebi, ako, neka se uci, kakav plac, nista se nije dogodilo, sve je u redu, 'ajmo ispocetka.
Klinac se penje iznova i iznova. Primecujem da pomalo zazire, ako mu neko drugo dete dise za vrat, onda ja kazem: Pusti ga sine, pa se ti polako spusti... i funkcionise to tako sve do trenutka kada iza mog decaka ne stane jedna devojcica. Pusti je da se spusti, kazem mu. On je pusta ona nece da prodje. O, Boze, bas su ove devojcice komplikovane. Vec vidim da ce moj mali uciniti nesto, vicem ga i zovem, ne reaguje, nego prvo hoce da odgurne devojcicu, a onda je i hvata za jaknu, i vuce za sobom, da se spuste niz tobogan.
Meni je u glavi najkrvaviji scenario, deca bez zuba, nogu i glava. Ok, preterujem, ali uplasila sam se.
Spustam klinca sa tobogana, i povisenim tonom mu objasnjavam da to ne moze i ne sme tako. Odnosim ga sa igralista, dok on place. Muz ide pored mene i govori mi kako gresim, kako je to sve normalno, pa sta ako je on nju gurao, i njega su gurali. Nemam snage da se raspravljam. Svi kradu kradi i ti. Svi su budale, budi i ti. Ne mogu i necu da budem odgovorna za neko drugo dete. Ja cu paziti na svog klinca i na njegovo ponasanje. Valjda bi tako trebali i ostali. Ili gresim, a mislim da sam najpametnija.
Dolazimo u stan, dok klinac i dalje place. Hajde, idemo jos malo napolje, navaljuje muz. Klinac odmah prestaje, nigde suza vise. Idemo. - kazem. A najradije bih ostala sama u stanu, i samo lezala na podu.
Krecemo u pravcu suprotnom od parka. Prvih dvadeset minuta je sve idilicno. Dete kupi sisarke, daje cvetice nekoj devojcici. A onda ugleda prodavnicu igracaka, i trci ka njoj. Udji, vice mi muz, taman trotinet da vidimo. I gledala bih ja taj trotinet, da mi se dete nije dograbilo nekakve kosilice za travu, o sta sve nece za decu izmisliti. Pustam ga par minuta da je vozi, ali krecemo polako, objasnjavam mu da moramo to na mesto da vratimo i onda... krece plac, vriska, dreka, bacakanje po podu, dok ja pokusavam da ga uhvatim. Sto je nemoguca misija. Dete se izvija, udara, vristi. Iznosim dete kao prase na raznju iz prodavnice. U cudu sam. I muz takodje. O prodavacicama necu ni da pricam.
Povrh svega, dok se dete onako treska, nalecemo na neke drugare, koje sto godina nismo videli, bas vam je slatko dete, kazu, a meni dodje u zemlju da propadnem. Pokusavam da ga spustim na zemlju, ali klinac kako dodirne pod, leti i trci ka prodavnici. Bar ce biti uporan, kazu nam drugari. Imam utisak da mi je glava vec pukla kao kakva tikva.
Muz iznosi dete iz prodavnice, i krecemo put stana. Klinac ne popusta. Zacerio se, zacrvenio se, a crvenimo i mi, jer pored nas prolaze ljudi koji zbunjeno gledaju sta se dogadja. Jao, prebicu ga, majke mi, kazem muzu, iako sam rekla da dete nikada tuci necu. Ne znam sta mu je, kaze muz. Ovo je kao iz one reklame: Koristite kondom. Svaki nas pokusaj objasnjavanja, klinac je propratio jos vecom vriskom i bacakanjem.
Dvadeset minuta nam je trebalo do stana. U kucu sam usla sa ranama od udaraca po stomaku. I sa poremecenim mislima i napuklim glavom. Da li je ovo normalno? Da li se ovo stvarno desava? Sta se uopste desilo?
Muz je od muke pozeleneo. Dete je jos nekih par minuta plakalo. Onda je nasao svoju igracku, i zaigrao se.
Mene je bolela dusa. Bila sam prazna, kunem vam se, da sam umrla niti bih osetila niti bih zalila.
Cele te noci nisam spavala. Nisam nista jela. Nisam pila. Sta ono bi, pitala sam muza? Ni on nije znao.
Jutro me je docekalo, a da nisam ni legla, da se nisam ni odmorila za vikend. Znala sam samo jedno. Moram da popijem kafu. Mnogo kafe. Jer mozak mi ne radi i misli mi lete. A u glavi vidim samo tu sliku svog deteta kako se bacaka.... Bas kao na onoj reklami, kojoj sam se nekada davno smejala. Koristite kondom. Vala bas.