Krava u elegantnoj haljini

Rastemo.

Starimo.

Nekada i ne primetimo. 

Shvatimo dok gledamo stare slike. Iz porodilista. Sa prvog rodjendana.

Shvatimo to dok skupljamo okracalu trenerku i malene carape.

Vidimo to u ogledalu, po sitnim borama oko ociju. I ponekoj sedoj.

U nekom trenutku, pricamo o kakvom dogadjaju, ozareni, srecni, i onda nas kao munja pogodi pitanje: Kad je to bilo? Uf, puf, ah, pre dvadeset godina. Pre jedanaest godina. Pre dve godine i dva meseca...

Ne znam sta me vise plasi. Da li to sto gledam svoje pametno dete kako iz dana u dan raste, na sve moguce nacine, kako uci nove stvari i raduje se njima, svakog dana nesto novo, prebrzo cini mi se? Ili to sto dok gledam svog dragog u oci, te iste oci koje gledaju mene, evo vec vise od decenije, shvatam kroz sta smo sve prosli, kroz koliko dogadjaja, ljubavi, prepreka, i kao da na njegovom licu, iz dana u dan, uocavam kroz svaku boru sve te stvari, dobre, lose, koje su nas dosad pratile. I znam, vrlo dobro, da i on na mom licu sve to vidi... Jer, starimo lagano. Nepobitna cinjenica. Vidimo to dok gledamo fotografije koje nam se smese sa zidova. On i ja, deset godina pre. Nasmejani, vedri.

I sad smo isti takvi. Ali opet drugaciji. Mudriji mozda? Ozbiljniji? Odgovorniji? Ili od svega pomalo? I citav je zivot pred nama...

Obula sam starke, navukla trenerku, vezala rep. Resila sam da odem u setnju, da ne radim nista, da ne mislim ni o cemu.  Na telefon sam prebacila muziku koju nisam slusala jos od osnovne skole. Jesam li se osecala kao klinka? Za dlaku... Koliko mi je sve to zabavno i potrebno bilo, ostao je onaj osecaj, kazu da se zove majcinstvo, i briga i misli o detetu, koje cak ni Nirvana iz slusalica nije mogla utisati.

Kada mi je neka zena rekla: Gospodjo!, nisam se okrenula. Zbog ponosa i iz inata. Valjda ja najbolje znam kako se osecam. A tog dana se nisam osecala kao gospodja. 

Zena je uvek u najboljim godinama, rekla mi je komsinica. Tacno tako! Samo ja danas biram da imam 14, iako mozda ne izgledam tako.

Muza sam krenula da grlim po ulici. Kao kakva siparica. Da skakucem i da se glupiram. Sta ti je danas, pitao me je. Htedoh da mu kazem - pubertet, ali sam se plasila da ce misliti da mislim na klimaks. 

Na netu sam trazila moderne frizure. Palo mi je na pamet da se ofarbam u ljubicasto, i osisam skroz na kratko. Da totalno promenim stajling. Da svi mozda misle, da sam svom detetu kakva sestra, a ne majka. Sa trideset i nesto...

I onda sam se setila reci moje komsinice. Ponovo. Kravu kad obuces u najelegantniju haljinu, ona ce i dalje biti krava. Bitno je kako sve shvatamo. Da se nikad ne predajemo. Da u svemu vidimo prednosti, ne nedostatke. Pa sta ako imam godinu dana vise? To je samo godina vise koju sam provela sa svojim decacima. Godina uzivanja. Godina ljubavi.

I verovatno cu se i dalje, iz dana u dan, cuditi kako moje dete raste kao iz vode. Blistati dok sklapa recenice. Dok ponavlja sve ono sto je naucio tog dana. Verovatno cu i brinuti, dok se ispred mojih ociju, smenjuju lica dragih ljudi, lica koja stare i rastu, zajedno sa nama. Promenila si se. Reci ce mi neko. Znam. I ti si. Odgovoricu. Ali to je zivot. I to je normalno.

Neka svaka moja bora bude dokaz zivota. Smejalice, nesanice, brige i razbribrige. Neka svaka seda nadje svoje mesto. Neka svake prerasle patofne mog junaka nadju mesto. I u nekoj kutijici. I u mom srcu.

Otisci srece. Otisci secanja.

Jer rastemo. I starimo. I prosto, tako je to!