Mali Tarzan
Svi se kunu u vase dete. Dizu ga do zvezda. Obozavaju. Nase zlato, nasa sreca.
A cim se to zlato uneredi, upiski, ukaki, zovu mamu. Jer mama najbolje presvlaci, brise i pere guzu. Sto bi se oni sa tim mlatili?
Zatim, cim mama zavrsi tu svoju dnevnu obavezu, preuzimaju opet svoje zlato, kritikujuci majku, zato sto je dosadna, zato sto je stalno uz svoje dete, i eto bas je majka kriva sto se dete toliko vezalo za nju. Ma, jok, valjda je trebalo za kakvo drvo da se veze, ko je jos cuo da se deca vezuju za majke svoje, i da se vole medjusobno?
Zato, mama gleda da previse ne smeta. Ljubi svoje zlato, kaze mu, uzivaj, tu su ti sad dve babe, dva deda, tetke, tece, strine, stricevi. Ide i mama malo da uziva. I tako mama lezi ili u susednoj sobi gde pijucka neki sok i cita neku laku literaturu, ili lezi u salonu za masazu dva sprata ispod svog stana, i sve bi trebalo biti lepo, idealno, i svi bi trebali biti srecni, iako idealni bas i nisu.
Scenario prvi. Dete pocinje da place. Plac prerasta u vrisku, ciku. Mama lezi u susednoj sobi. Cuje kako se sto dvadeset njih glupira, iscudjava i tako dalje... Na kraju, posle po njima cak, a po mami samo dva minuta, odlucuju da je najbolje da svi dodju kod mame. Njih sto dvadeset plus dete. Divan prizor za mamu, koja je citajuci, samo na tren zatvorila oci i sanjala da je na kakvoj plazi. Bezbrizna i osuncana. Naravno, majka ustaje, uzima svoje dete i igra se zajedno sa njim, jer to stvarno nije toliko tesko. Mislim, smiriti dvogodisnjaka. Majka u sebi kune sve njih, jer se jos jednom ispunila ona stara izreka: Hiljadu babica, kilavo dete. A njih sto dvadeset na glas kritikuju majku jer je tako vaspitala dete. Jer svi su oni strucnjaci, i njihova deca su savrsena.
Scenario drugi. Majka lezi na stolu za masazu. Bole je ledja, bole je ruke. Boli je sve. Masaza ce bar malo pomoci. Bira miris svecica. Vanila, kokos, samo da mirise na leto. Ulazi maserka, i kaze: Ispred vrata su covek i dete, kazu da je to vas sin i da ne mogu da ga smire. Majka ustaje besna, otvara vrata, i kaze: Dovraga, sta je sad bilo, mogu li ja da imam bar sat dnevno za sebe? Mozes, nego poceo je da place, nismo mi gore (njih sto dvadeset) znali sta da radimo? Hoce usisivac, nece da se smiri. Pa dajte mu prokleti usisivac, grmi majka. Dete vec ima ozareno lice, covek bezi a maserka otvorenih usta gleda u ljutu majku. Mozemo da pocnemo, sada cu se smiriti, obecavam! - pokusava da se opravda majka. Ali ne uspeva, jer sa drugog sprata cuje plac, smeh, viku i komentare, svog deteta i prateceg ansabla. Njih sto dvadeset.
I ne bi mami sve to toliko smetalo, stvarno ne bi, naucila je ve ona koga da slusa, koga da ignorise ili samo klima glavom. Ali, nejasno joj je, otkud samo toliko komentara, saveta koji vise zvuce kao kritike, ma na kraju krajeva i samih kritika. I svi su pametni i sjajni, a niko dete da pricuva pet minuta.
Zasto ga hranis viljuskom, ubosce se, neka jede kasikom. Zasto mu nisi obukla neki prsluk, hladno je, a onda pet minuta posle, da li si luda sto si ga toliko obukla, prokuvace. Daj detetu vise mesa, njemu povrce ne treba, nije on zec. Zasto mu dajes da otvara i zatvara vrata, ne pazis na njega povredice se...
I tako, samo komentari bez ikakvog razgovora, jer njih sto dvadeset su, ako niste znali, a ja vam nisam rekla, uvek u pravu. Kao da to divno dete koje svi vole i ponose se njime, je ustvari rodjeno i raste samo od sebe, majka i otac ga ne cuvaju i ne paze, on je kao mali Tarzan u dzungli, a samo oni,koji cine taj famozni klub 120, i koji ga vidjaju jednom u dve nedelje, ili jednom u pola godine, su zasluzeni za zdravlje, izgled, ponasanje i dobrobit deteta.
Iako tom detetu u zivotu pelenu nisu promenili. Ili mu napravili dorucak da jede. Koga jos briga za mamu i tatu, oni ionako nista ne znaju i ne rade. Zar ne? A i Tarzan u dzungli, nije imao ni mamu ni tatu, niti je imao gde da se povredi, nije bilo vrata, a gorile su ga hranile iskljucivo kasikom. Jedino je imao mali problem sa oblacenjem, mislim, bio mu je go stomak i tako to, i mogao je da se prehladi bez prsluka, ali ajde sad dobro, necemo bas u sitna crevca. Jer, ako cemo, onda ni on bas nije bio skroz savrsen. I to ne samo zbog prsluka. Ne, on nije imao klub 120. Kako je uopste preziveo bez njih?
A cim se to zlato uneredi, upiski, ukaki, zovu mamu. Jer mama najbolje presvlaci, brise i pere guzu. Sto bi se oni sa tim mlatili?
Zatim, cim mama zavrsi tu svoju dnevnu obavezu, preuzimaju opet svoje zlato, kritikujuci majku, zato sto je dosadna, zato sto je stalno uz svoje dete, i eto bas je majka kriva sto se dete toliko vezalo za nju. Ma, jok, valjda je trebalo za kakvo drvo da se veze, ko je jos cuo da se deca vezuju za majke svoje, i da se vole medjusobno?
Zato, mama gleda da previse ne smeta. Ljubi svoje zlato, kaze mu, uzivaj, tu su ti sad dve babe, dva deda, tetke, tece, strine, stricevi. Ide i mama malo da uziva. I tako mama lezi ili u susednoj sobi gde pijucka neki sok i cita neku laku literaturu, ili lezi u salonu za masazu dva sprata ispod svog stana, i sve bi trebalo biti lepo, idealno, i svi bi trebali biti srecni, iako idealni bas i nisu.
Scenario prvi. Dete pocinje da place. Plac prerasta u vrisku, ciku. Mama lezi u susednoj sobi. Cuje kako se sto dvadeset njih glupira, iscudjava i tako dalje... Na kraju, posle po njima cak, a po mami samo dva minuta, odlucuju da je najbolje da svi dodju kod mame. Njih sto dvadeset plus dete. Divan prizor za mamu, koja je citajuci, samo na tren zatvorila oci i sanjala da je na kakvoj plazi. Bezbrizna i osuncana. Naravno, majka ustaje, uzima svoje dete i igra se zajedno sa njim, jer to stvarno nije toliko tesko. Mislim, smiriti dvogodisnjaka. Majka u sebi kune sve njih, jer se jos jednom ispunila ona stara izreka: Hiljadu babica, kilavo dete. A njih sto dvadeset na glas kritikuju majku jer je tako vaspitala dete. Jer svi su oni strucnjaci, i njihova deca su savrsena.
Scenario drugi. Majka lezi na stolu za masazu. Bole je ledja, bole je ruke. Boli je sve. Masaza ce bar malo pomoci. Bira miris svecica. Vanila, kokos, samo da mirise na leto. Ulazi maserka, i kaze: Ispred vrata su covek i dete, kazu da je to vas sin i da ne mogu da ga smire. Majka ustaje besna, otvara vrata, i kaze: Dovraga, sta je sad bilo, mogu li ja da imam bar sat dnevno za sebe? Mozes, nego poceo je da place, nismo mi gore (njih sto dvadeset) znali sta da radimo? Hoce usisivac, nece da se smiri. Pa dajte mu prokleti usisivac, grmi majka. Dete vec ima ozareno lice, covek bezi a maserka otvorenih usta gleda u ljutu majku. Mozemo da pocnemo, sada cu se smiriti, obecavam! - pokusava da se opravda majka. Ali ne uspeva, jer sa drugog sprata cuje plac, smeh, viku i komentare, svog deteta i prateceg ansabla. Njih sto dvadeset.
I ne bi mami sve to toliko smetalo, stvarno ne bi, naucila je ve ona koga da slusa, koga da ignorise ili samo klima glavom. Ali, nejasno joj je, otkud samo toliko komentara, saveta koji vise zvuce kao kritike, ma na kraju krajeva i samih kritika. I svi su pametni i sjajni, a niko dete da pricuva pet minuta.
Zasto ga hranis viljuskom, ubosce se, neka jede kasikom. Zasto mu nisi obukla neki prsluk, hladno je, a onda pet minuta posle, da li si luda sto si ga toliko obukla, prokuvace. Daj detetu vise mesa, njemu povrce ne treba, nije on zec. Zasto mu dajes da otvara i zatvara vrata, ne pazis na njega povredice se...
I tako, samo komentari bez ikakvog razgovora, jer njih sto dvadeset su, ako niste znali, a ja vam nisam rekla, uvek u pravu. Kao da to divno dete koje svi vole i ponose se njime, je ustvari rodjeno i raste samo od sebe, majka i otac ga ne cuvaju i ne paze, on je kao mali Tarzan u dzungli, a samo oni,koji cine taj famozni klub 120, i koji ga vidjaju jednom u dve nedelje, ili jednom u pola godine, su zasluzeni za zdravlje, izgled, ponasanje i dobrobit deteta.
Iako tom detetu u zivotu pelenu nisu promenili. Ili mu napravili dorucak da jede. Koga jos briga za mamu i tatu, oni ionako nista ne znaju i ne rade. Zar ne? A i Tarzan u dzungli, nije imao ni mamu ni tatu, niti je imao gde da se povredi, nije bilo vrata, a gorile su ga hranile iskljucivo kasikom. Jedino je imao mali problem sa oblacenjem, mislim, bio mu je go stomak i tako to, i mogao je da se prehladi bez prsluka, ali ajde sad dobro, necemo bas u sitna crevca. Jer, ako cemo, onda ni on bas nije bio skroz savrsen. I to ne samo zbog prsluka. Ne, on nije imao klub 120. Kako je uopste preziveo bez njih?