Da, to sam ja...
Da, ja sam ona mama cije je dete juce u parkicu plakalo. A plakao je i pre sedam dana dok smo setali. I pre mesec dana u prodavnici igracaka.
Da, to sam ja! Nema razloga da me zalite. Da mi govorite kako ce sve biti u redu. Da se cudite i iscudjavate, kao da su samo vasa deca zlatna. Da me krisom kritikujete.
To je dete. Jos je mali. Plakao je jer je hteo igracku koje je imalo drugo dete. Negde u mojoj glavi to je normalno. Objasnili smo mu sve. I ponavljacemo mu i dalje dok to ne shvati. Ako ti neko nesto ne da, ne ljutis se, ne vristis, ne bacakas se...
Negde u knjigama, procitah da je to deo odrastanja. Jos jedna faza. Koju ja nikako da savladam. A dete uspesno da prodje. Svaki njegov vrisak pogadja me direktno u neki deo mozga. I znam da trebam ostati mirna. Ali osecam neodoljivu potrebu da to ne budem. Nego da se izdivljam. Jednom za svagda.
Juce, kada smo se, nakon tog vristanja, vratili kuci, obuzelo me neko ludilo. Vikala sam, o kako sam vikala, na svoje dete, koje se iz besa bacakalo po podu. Vikala sam a trebala sam ga ignorisati. Ali haos u mojoj glavi, koja je od silnog vristanja i bacakanja kljucala, nisam uspela da smirim.
Stavila sam dete na mesto za tzv.kazne, pokusavjuci mu sve objasniti. Uzaludno. Vristanje je nadjacalo razum, bes je preplavio sve. Vikala sam par minuta. Na kraju shvativsi i da je to zalud, rekla sam muzu, slomljena, bez trunke snage, umorna, posramljena, iscrpljena: Ja vise ovo ne mogu da slusam. I otisla sam, u drugu sobu, zavukla glavu pod jastuk i plakala. Dugo plakala. Nastupio je prekid. Nekakva belina. Nisam mislila ni o cemu, nisam nista ni osecala. U nekom trenutku sam i zaspala, ne secam se. Osecala sam se praznom, kao ljuska oraha, praznom, krivom, sto nisam ostala dosledna sebi i sto sam prekrsila nesto davno obecano. Nema vike, samo lepo objasnjavanje. Da li je to moguce?
Dok sam ja tako lezala, kao kakva lutka, dete je na svakih desetak minuta dolazilo do mene. Toga se ne secam, muz mi kaze, ljubio me je i mazio moj decak, i govorio: Ne mama place, ja bude dobar. I sto je najgore od svega, ili najbolje, posle te scene bio je miran kao bubica. Ma bio je divan, zlatan. Ma, neka bude i nevaljao, samo da se ne ponasa tako sumanuto.
Ja ne znam da li je to ponasanje normalno. Ne znam, ali se trudim i nekako borim. Ne znam da li je moguce da svaki atom moje snage i energije ide na mog decaka. Da li je to potrebno? Da li gresim? Gde gresim? Treba li da se brinem? Ili da se stidim? Kada opet dodjemo u parkic, da li ce neko reci eno je ona mama cije je dete onako plakalo? Lakse bi mi bilo da kazu: To je onaj macak cijeg je tatu pojeo mis...Bar bih znala na cemu sam.
A ovako, mogu da strepim da li ce se sve ponoviti. Kada ce se ponoviti. Da svima napomenem, pa da znaju unapred. Da, ja sam ta majka cije je dete juce plakalo. Ne znam da li ce i kada ce opet. Nadajmo se da nece. Jer objasnjavali smo mu i muz i ja koliko je to pogresno. I kako nije lepo. Ali, mali je jos, valjda ce uskoro shvatiti.
A valjda cu i ja shvatiti da od vike nema vajde. Da cu dete samo zastrasiti. A sebe iscrpeti. I opet biti kao polumrtva. Dok lezim i disem, a ne cujem i ne osecam nista. Ne, ne zelim taj osecaj vise... Nikada...
Da, to sam ja! Nema razloga da me zalite. Da mi govorite kako ce sve biti u redu. Da se cudite i iscudjavate, kao da su samo vasa deca zlatna. Da me krisom kritikujete.
To je dete. Jos je mali. Plakao je jer je hteo igracku koje je imalo drugo dete. Negde u mojoj glavi to je normalno. Objasnili smo mu sve. I ponavljacemo mu i dalje dok to ne shvati. Ako ti neko nesto ne da, ne ljutis se, ne vristis, ne bacakas se...
Negde u knjigama, procitah da je to deo odrastanja. Jos jedna faza. Koju ja nikako da savladam. A dete uspesno da prodje. Svaki njegov vrisak pogadja me direktno u neki deo mozga. I znam da trebam ostati mirna. Ali osecam neodoljivu potrebu da to ne budem. Nego da se izdivljam. Jednom za svagda.
Juce, kada smo se, nakon tog vristanja, vratili kuci, obuzelo me neko ludilo. Vikala sam, o kako sam vikala, na svoje dete, koje se iz besa bacakalo po podu. Vikala sam a trebala sam ga ignorisati. Ali haos u mojoj glavi, koja je od silnog vristanja i bacakanja kljucala, nisam uspela da smirim.
Stavila sam dete na mesto za tzv.kazne, pokusavjuci mu sve objasniti. Uzaludno. Vristanje je nadjacalo razum, bes je preplavio sve. Vikala sam par minuta. Na kraju shvativsi i da je to zalud, rekla sam muzu, slomljena, bez trunke snage, umorna, posramljena, iscrpljena: Ja vise ovo ne mogu da slusam. I otisla sam, u drugu sobu, zavukla glavu pod jastuk i plakala. Dugo plakala. Nastupio je prekid. Nekakva belina. Nisam mislila ni o cemu, nisam nista ni osecala. U nekom trenutku sam i zaspala, ne secam se. Osecala sam se praznom, kao ljuska oraha, praznom, krivom, sto nisam ostala dosledna sebi i sto sam prekrsila nesto davno obecano. Nema vike, samo lepo objasnjavanje. Da li je to moguce?
Dok sam ja tako lezala, kao kakva lutka, dete je na svakih desetak minuta dolazilo do mene. Toga se ne secam, muz mi kaze, ljubio me je i mazio moj decak, i govorio: Ne mama place, ja bude dobar. I sto je najgore od svega, ili najbolje, posle te scene bio je miran kao bubica. Ma bio je divan, zlatan. Ma, neka bude i nevaljao, samo da se ne ponasa tako sumanuto.
Ja ne znam da li je to ponasanje normalno. Ne znam, ali se trudim i nekako borim. Ne znam da li je moguce da svaki atom moje snage i energije ide na mog decaka. Da li je to potrebno? Da li gresim? Gde gresim? Treba li da se brinem? Ili da se stidim? Kada opet dodjemo u parkic, da li ce neko reci eno je ona mama cije je dete onako plakalo? Lakse bi mi bilo da kazu: To je onaj macak cijeg je tatu pojeo mis...Bar bih znala na cemu sam.
A ovako, mogu da strepim da li ce se sve ponoviti. Kada ce se ponoviti. Da svima napomenem, pa da znaju unapred. Da, ja sam ta majka cije je dete juce plakalo. Ne znam da li ce i kada ce opet. Nadajmo se da nece. Jer objasnjavali smo mu i muz i ja koliko je to pogresno. I kako nije lepo. Ali, mali je jos, valjda ce uskoro shvatiti.
A valjda cu i ja shvatiti da od vike nema vajde. Da cu dete samo zastrasiti. A sebe iscrpeti. I opet biti kao polumrtva. Dok lezim i disem, a ne cujem i ne osecam nista. Ne, ne zelim taj osecaj vise... Nikada...