Prijatelji bivsi, prijatelji buduci...

Procitala sam divan tekst. Jedna mama pisala je na temu majcinstva i prijateljstva, i izlazaka i telefona koji prestaju da zvone, i ljudi za koje odjednom vise ne postojite, tj. cekaju da vaše dete dovoljno poraste, pa da vam se vrate u zivot. Nadam se da ste to procitali, jer ako niste, propustili ste mnogo. Ali, ako zelite, dacu vam link, samo trazite.

I sve sto kaze, jeste istina. Telefoni ne zvone, zaborave vas, kao da bice nikada niste ni bili, kao da se druzuli nikad niste. I lumpovali zajedno po kafanama. Ok, u redu, mozda niste u kafane isli...

Ja prosto ne znam sa kim mi je gore. Da li sa prijateljima koji imaju decu, ili sa onima koji ih nece, nisu jos dobili itd...

Ovi sa decom su problematicna sorta. Vodimo racuna da najpre uklopimo slobodne dane. Mozes li u utorak? Jao, ne mogu, mala mi ima pregled. Mozes li ti u petak? Jao, ne mogu, Radim drugu. A subota prepodne? Moze, jupi, odgovara svima. U petak vece, obavezno zovu ti isti prijatelji. Ili mi zovemo njih. Hej, razbolelo nam se dete. Da odlozimo? Za kad? Za jedno dva'est godina? A, dobro vidimo se od nedelje ako svi budu zdravi. I tako od dogovora do vidjanja prodje skoro po mesec dana. Ali, bitno je da se vidimo. I da smo, Bogu hvala, svi zdravi.

Sto se tice sorte bez dece, oni su malo prakticniji. Ovi koji obozavaju klince su u fazonu, dolazimo kod vas, samo kazi kad odgovara. E, pa ne odgovara, ja bih da mi idemo negde sami, bez deteta. Ijao, kako mislis bez deteta, pa mi zelimo njega da vidimo, ne tebe. Bas lepo, a kamo 20 godina prijateljstva? Mislim stvarno! Volim i ja svoje dete, ali samo jedna kafica van kuće, moze? Ne, necete, dobro onda, dodjite da se igramo svi kod nas. Ziveli autici i slagalice!

Drugi deo drugara, koji nije zagrejan, jos uvek ili nikad nece biti, za klince, mene je stavio na ignore. Na nekakvu listu cekanja, goru nego po domovima zdravlja i bolnicama. Kad se vidimo? Ne znam, u guzvi sam, radim. Radim i ja, odskoro, ali naci ću sat vremena za vas. Hocete li vi za mene? I dalje ste u guzvi? O, vi bas radite proteklih dve godine i cetiri meseca. Da, toliko ima moje dete. I toliko se nismo videli. Sta ima novo, pitate? Sve je novo, apsolutno sve. Javite se kad prodje guzva. Ako to bude u ovom zivotu. Ako ne, hvala vam puno. Bilo je lepo dok je trajalo.

Mi cemo se vec nekako snaci. Ima i onih koji hoce da se druze sa nama, dosadnim mamama i tatama, kmezavom decom. Ima ih, i iako je meni licno i njih preko glave (mislim na babe i dede, i ostalu rodbinu), bolje je za moje dete da bude okruzen ljudima koji ga vole. Ja cu valjda uspeti da se bar negde izgubim, makar na par minuta.

Ne znam, možda gresim, ali u ovoj kozi majke, osecam se katkad nepozeljno. I pritom ne mislim na fizicki izgled. Kao da nekada ne pripadam negde. Nisam vise klinka da ludujem po splavovima. A rado bih. Nisam toliko odrasla da ozbiljno gledam i razmatram sve. Kao da sam u kakvom medjuprostoru zaglavljena, pa se trudim da budem i jedno i drugo, a ne ide. Oni sa kojima bih ludovala, cine to bez mene, ja ih smaram ili me se ne sete. U fazonu su: Ma, ona nece u provod, ima dete! Ovi drugi koji nas posecuju, žele da znaju o detetu sve. Sta radi, da li je jeo, piskio, kakio? I tako ja pricam o tome i pricam, a misli mi lete i beze.

A kada konacno neko sa strane pita nesto deseto, nevezano za dete, ja cutim. Jer ne znam o cemu bih? Ne bih da samo pricam o detetu, ali to je ono sto me okupira. Da pricam samo o poslu, ni to ne valja. O, kao da nemam drugog zivota...

Ili moj zivot tek pocinje, samo mu treba malo vremena da se uigra. A prijatelji? Pravi će preziveti sve. Ostali to nikada nisu ni bili. ..