Ispovest pred zoru
Sedis u cetiri zida. Grabis svojih pet minuta mira. Dok dete spava i dok muz spava.
Budna si jutros od sest. Za cetiri sata bice tacno 24 casa od kada si ustala. Spava ti se, ali ti luda glava ne da. Razmislja i razmislja. O detetu. O zivotu. O ljudima.
Mozda bi vec i spavala da se u sebi po milioniti put ne cudis kako zivot nije fer. Kako ljudi nisu fer. Da se ne pitas sta jos treba da uradis da sve bude kako si nekada davno planirala.
Ne znam da li vam se ikada nesto tako dogodilo. Da ste ispred sebe imali plan, dugogodisnji, da je sve islo lepo, i onda odjednom, sve skliznulo u propast. Jeste, zivot nije plan, ne moze se kalkulisati njime, ne moze se menjati... Nepredvidljiv je i nikada ne znamo sta nosi dan a sta nosi noc.
Tako ni ja nisam znala. Jednog dana si na vrhu, sledeceg dana ko zna ces biti. Moja je prica isla lepo. Da ne kazem normalno. Decko, fax, posao ja, posao on, vencanje, beba. A onda suprise. Jedna osoba i dovidjenja poslu. Kao sto rekoh zivot nije fer. Ljudi narocito.
Ipak, nisam se dala. Kao sudbinu prihvatila sam da se vratim na pocetak. Na posao koji sam u nekom proslom zivotu radila. Na posao koji mnogi ne cene, nego potcenjuju. Na posao gde nisam sigurna koliko ce mene ceniti, koliko ce mene uzeti a koliko mi dati. Ipak, ja uredno ustajem svakog dana. Idem na posao. Trudim se. Takva sam.
Volela bih da jednog dana i moje dete bude takvo. Predano. Ali nisam sigurna koliko je to pametno...
U razmaku od pet minuta, pre par dana, srela sam dve osobe... Otkud ti ovde, zar si zato studirala, pitaju... Nisam, kazem im, ali tako je kako je. Govorim njima, govorim sebi kako je ovo prelazno resenje. Govorim im da je sve ok, mada ponekad i nije, ali zar je bitno?
Sta god se desavalo, lepo i ruzno, govorim sebi jedno. Hvala nebesima da smo moje dete, muz i ja skupa. Samo da smo zajedno, i ne moze nam niko nista. Zdravi smo i jaki, izdrzacemo sve. I nefer ljude. I takav zivot. A onda pomislim na naseg prijatelja kome je zena preminula. I koji je sam sa malom devojcicom. Ili na prijateljicu koja se razvela. A sin ne zna gde je tata, jer tatu nista ne zanima. I kazem sebi. Hvala nebesima da imaju bar jedni druge. Jer tako je kako je. Sami su i moraju se boriti.
Nema nista od kukanja. Mozes plakati, ljutiti se. Ili sve prihvatiti i poceti ispocetka. Iz inata. Bez stresa koji steti svima. Bez negativnih misli, ruznih reci i komentara.
Ni ne znamo koliko smo jaki dok se ne suocimo sa pritiskom. Pa smo jos vise ponosni kada nanovo dignemo glavu i koracamo uspravno.
Mene nije sramota nicega. Ni posla kojeg obavljam, ni dela koje cinim, ni misli koje mislim. I ne, nisam nikakva svetica, imala sam ja i ruznih momenata u zivotu, ne ponosim se njima, ali prosli su. Zajedno sa ludim godinama. Trudim se da od svakog dana uzmem nesto. Da nesto novo saznam. Da zivim. Da se smeje cesto. Da se smejem puno.
Da se ne obazirem na ljude koji bi da mi crpe energiju. I prenose tamne misli. Trudim se da u nasu kucu unesem dah radosti i osmeha i zagrljaja.
Gledam dete dok spava. Bezbrizno. Gledam muza dok spava. Premorenog. I govorim im dok spavaju: Volim vas decaci! A oni, kao da me cuju, krecu da se meskolje u snu. Ko zna sta sanjaju, da li me cuju? Mozda sanjaju kao i ja, pa cemo jednog dana, uskoro, nas troje uzivati u svakom trenutku, radeci ono sto volimo i okruzeni dragim ljudima. Mozda. Ili sigurno. Ako nista drugo, bar cemo probati.
Budna si jutros od sest. Za cetiri sata bice tacno 24 casa od kada si ustala. Spava ti se, ali ti luda glava ne da. Razmislja i razmislja. O detetu. O zivotu. O ljudima.
Mozda bi vec i spavala da se u sebi po milioniti put ne cudis kako zivot nije fer. Kako ljudi nisu fer. Da se ne pitas sta jos treba da uradis da sve bude kako si nekada davno planirala.
Ne znam da li vam se ikada nesto tako dogodilo. Da ste ispred sebe imali plan, dugogodisnji, da je sve islo lepo, i onda odjednom, sve skliznulo u propast. Jeste, zivot nije plan, ne moze se kalkulisati njime, ne moze se menjati... Nepredvidljiv je i nikada ne znamo sta nosi dan a sta nosi noc.
Tako ni ja nisam znala. Jednog dana si na vrhu, sledeceg dana ko zna ces biti. Moja je prica isla lepo. Da ne kazem normalno. Decko, fax, posao ja, posao on, vencanje, beba. A onda suprise. Jedna osoba i dovidjenja poslu. Kao sto rekoh zivot nije fer. Ljudi narocito.
Ipak, nisam se dala. Kao sudbinu prihvatila sam da se vratim na pocetak. Na posao koji sam u nekom proslom zivotu radila. Na posao koji mnogi ne cene, nego potcenjuju. Na posao gde nisam sigurna koliko ce mene ceniti, koliko ce mene uzeti a koliko mi dati. Ipak, ja uredno ustajem svakog dana. Idem na posao. Trudim se. Takva sam.
Volela bih da jednog dana i moje dete bude takvo. Predano. Ali nisam sigurna koliko je to pametno...
U razmaku od pet minuta, pre par dana, srela sam dve osobe... Otkud ti ovde, zar si zato studirala, pitaju... Nisam, kazem im, ali tako je kako je. Govorim njima, govorim sebi kako je ovo prelazno resenje. Govorim im da je sve ok, mada ponekad i nije, ali zar je bitno?
Sta god se desavalo, lepo i ruzno, govorim sebi jedno. Hvala nebesima da smo moje dete, muz i ja skupa. Samo da smo zajedno, i ne moze nam niko nista. Zdravi smo i jaki, izdrzacemo sve. I nefer ljude. I takav zivot. A onda pomislim na naseg prijatelja kome je zena preminula. I koji je sam sa malom devojcicom. Ili na prijateljicu koja se razvela. A sin ne zna gde je tata, jer tatu nista ne zanima. I kazem sebi. Hvala nebesima da imaju bar jedni druge. Jer tako je kako je. Sami su i moraju se boriti.
Nema nista od kukanja. Mozes plakati, ljutiti se. Ili sve prihvatiti i poceti ispocetka. Iz inata. Bez stresa koji steti svima. Bez negativnih misli, ruznih reci i komentara.
Ni ne znamo koliko smo jaki dok se ne suocimo sa pritiskom. Pa smo jos vise ponosni kada nanovo dignemo glavu i koracamo uspravno.
Mene nije sramota nicega. Ni posla kojeg obavljam, ni dela koje cinim, ni misli koje mislim. I ne, nisam nikakva svetica, imala sam ja i ruznih momenata u zivotu, ne ponosim se njima, ali prosli su. Zajedno sa ludim godinama. Trudim se da od svakog dana uzmem nesto. Da nesto novo saznam. Da zivim. Da se smeje cesto. Da se smejem puno.
Da se ne obazirem na ljude koji bi da mi crpe energiju. I prenose tamne misli. Trudim se da u nasu kucu unesem dah radosti i osmeha i zagrljaja.
Gledam dete dok spava. Bezbrizno. Gledam muza dok spava. Premorenog. I govorim im dok spavaju: Volim vas decaci! A oni, kao da me cuju, krecu da se meskolje u snu. Ko zna sta sanjaju, da li me cuju? Mozda sanjaju kao i ja, pa cemo jednog dana, uskoro, nas troje uzivati u svakom trenutku, radeci ono sto volimo i okruzeni dragim ljudima. Mozda. Ili sigurno. Ako nista drugo, bar cemo probati.