Kako raste nos?
Govorili su mi. Lepo su mi pricali. Nakon Ne faze stize Pinokio faza. Da, da, lupajte samo, mislila sam. I eto, svanu dan, dodje nama Pinokio u posetu.
Hoces da piskis? - nudim svog junaka. Necu. Dobro, reci mami kada budes hteo. Posle nepunih dva minuta, sorc, gacice, sve je mokro. Jesi li se ti to upiskio? Nisam. Kako nisi, zasto si mokar? Pros'o done ( Dona- voda, jedina rec koju jos uvek govori onako kako je on smislio). A gde je voda, pitam ga, jer na stolu nigde nema ni case ni flase. Pa pros'o, odgovara mi dete. Kuku meni, evo ga Pinokio, a jos nema ni dve i po...
Hajde, hajde, ne panici kaze mi muz. To se desilo jednom, ne mora nista da znaci. Budi smirena. Smirena sam, smirena, samo sto ne eksplodiram.
Nismo dugo cekali. Hocu bobe. - govori klinac. Pitaj mamu, kaze mu tata. Mama da, mama da. Jesi je pitao, kaze mu muz. Ide ja pa pita, kaze klinac. Ja naravno sve cujem, jer sedim u dnevnoj a oni su u predsoblju. Mama! Molim duso? - odgovaram. Ljubi tu! - kaze mi. Ljubi mama... Ja ide tate. Tata, mama da bobe, daj, daj. Muz i ja blenemo jedno u drugo, bez reci. Kako da ne panicim, kako? Provali ga kako je mudar, sta nam radi?
Mislim znala sam ja da mi je dete pametno. Jos od kada se rodio. Pa je to iznova i iznova potvrdjivao. Pre par dana sam mu rekla da ce nesto dobiti ako pojede kasiku spanaca, a on mi je rekao, mama ti imas bocu (viljusku) u ruci, ne kasiku. Ljubi ga majka pametnog. Ali ne sme da laze. Vec trecu noc mu citam pricu o Pinokiju. A on trazi prasice. Nema prasica, dok ne prestanes da lagis.
Ok, mozda preterujem, ipak desilo se dva puta. I jos par puta posle, i uvek je bila situacija sa tutom, kad treba da piski ili kaki. Tuta je mokra, zato se upiskio. Ili nema tute, uzeo je meda, a tuta nam stoji na sred stana...
Dobro, dobro, resicemo i taj problem. Bacam tutu, piskices u solju. Necemo da nam raste nos. I da budemo nevaljali decaci. Mama, ti ne decak, ja decak. - ispravlja me. O, majku mu, rodila sam genija. I sta sad da radim? Pricam mu da ne lagi, da od toga raste nos, da to nije lepo, a on se smeska i glupira, i kaze: Meni mali nos. Meni mali nos. Jeste, jeste, neka ostane tako...
Vec po obicaju zovem prijatelje, i oni su prosli kroz te faze, pa im je smesno sta nam klinac radi, secaju se svojih dogadjaja i upozoravaju na sledeci stepen. Moze li gore od ovoga, pitam? Naravno, pa tek je poceo. I bajka o Pinokiju traje i traje.
Dragi, kazem muzu kasnije . Tek smo na pocetku. Mora jos da nam Pinokio ode od kuce, da se sprijatelji sa liscem i mackom, da nas proguta kit... smrc, smrc... Pobogu zeno, mozda samo dete nece na nosu, pusti ga malo, tu smo da ga usmeravamo, govori mi...
Jao, jao, dobro pusticu ga. Pa cemo videti u kojoj cemo bajci na kraju zavrsiti...
Hoces da piskis? - nudim svog junaka. Necu. Dobro, reci mami kada budes hteo. Posle nepunih dva minuta, sorc, gacice, sve je mokro. Jesi li se ti to upiskio? Nisam. Kako nisi, zasto si mokar? Pros'o done ( Dona- voda, jedina rec koju jos uvek govori onako kako je on smislio). A gde je voda, pitam ga, jer na stolu nigde nema ni case ni flase. Pa pros'o, odgovara mi dete. Kuku meni, evo ga Pinokio, a jos nema ni dve i po...
Hajde, hajde, ne panici kaze mi muz. To se desilo jednom, ne mora nista da znaci. Budi smirena. Smirena sam, smirena, samo sto ne eksplodiram.
Nismo dugo cekali. Hocu bobe. - govori klinac. Pitaj mamu, kaze mu tata. Mama da, mama da. Jesi je pitao, kaze mu muz. Ide ja pa pita, kaze klinac. Ja naravno sve cujem, jer sedim u dnevnoj a oni su u predsoblju. Mama! Molim duso? - odgovaram. Ljubi tu! - kaze mi. Ljubi mama... Ja ide tate. Tata, mama da bobe, daj, daj. Muz i ja blenemo jedno u drugo, bez reci. Kako da ne panicim, kako? Provali ga kako je mudar, sta nam radi?
Mislim znala sam ja da mi je dete pametno. Jos od kada se rodio. Pa je to iznova i iznova potvrdjivao. Pre par dana sam mu rekla da ce nesto dobiti ako pojede kasiku spanaca, a on mi je rekao, mama ti imas bocu (viljusku) u ruci, ne kasiku. Ljubi ga majka pametnog. Ali ne sme da laze. Vec trecu noc mu citam pricu o Pinokiju. A on trazi prasice. Nema prasica, dok ne prestanes da lagis.
Ok, mozda preterujem, ipak desilo se dva puta. I jos par puta posle, i uvek je bila situacija sa tutom, kad treba da piski ili kaki. Tuta je mokra, zato se upiskio. Ili nema tute, uzeo je meda, a tuta nam stoji na sred stana...
Dobro, dobro, resicemo i taj problem. Bacam tutu, piskices u solju. Necemo da nam raste nos. I da budemo nevaljali decaci. Mama, ti ne decak, ja decak. - ispravlja me. O, majku mu, rodila sam genija. I sta sad da radim? Pricam mu da ne lagi, da od toga raste nos, da to nije lepo, a on se smeska i glupira, i kaze: Meni mali nos. Meni mali nos. Jeste, jeste, neka ostane tako...
Vec po obicaju zovem prijatelje, i oni su prosli kroz te faze, pa im je smesno sta nam klinac radi, secaju se svojih dogadjaja i upozoravaju na sledeci stepen. Moze li gore od ovoga, pitam? Naravno, pa tek je poceo. I bajka o Pinokiju traje i traje.
Dragi, kazem muzu kasnije . Tek smo na pocetku. Mora jos da nam Pinokio ode od kuce, da se sprijatelji sa liscem i mackom, da nas proguta kit... smrc, smrc... Pobogu zeno, mozda samo dete nece na nosu, pusti ga malo, tu smo da ga usmeravamo, govori mi...
Jao, jao, dobro pusticu ga. Pa cemo videti u kojoj cemo bajci na kraju zavrsiti...