Paranoja...
San je strasan bio. Mene nema vise. A dete mi je samo, usamljeno i zove me. Probudila sam se u suzama i znoju.
Panicno sam probudila muza. Ustani, molim te. Sta se desilo, pitao je bunovan. Samo ustani... Lose sam sanjala, prestrasena sam skroz.
Tog dana ucinilo mi se da me nesto ziga s leve strane, ispod srca. U toku dana me je zabolela glava. Da popijem lek ili je gotovo, govorio je paranoik iz mene! Iste noci san se ponovio. U tri ujutru setala sam po kuci kao avet. Sipala sam sebi neki viski i onda se premisljala. Da li da popijem tu casu ili ne? Jer sta ako mi od toga bude nesto?
Ne znam sta mi je, rekla sam drugarici sutradan. Kako ne znas? - pitala je. Sve je to posledica toga sto si srela M-a. On vise nije isti covek od kada mu se sve to dogodilo. I znala sam da je to posredi. Sebicna, egocentricna ja... Kako mogu biti takva, nervirala sam se... Ali, to je skroz u redu rekla mi je drugarica. Ti si majka, imas dete, logicno je sve...
Dosla sam kuci i dugo sedela nemo posmatrajuci jednu tacku. Mislila sam o sebi, o detetu, o M-u. M je nas prijatelj. Do pre par meseci imao je zenu. Divnu, vedru, zdravu. Pala je u krevet i iscezla je za manje od mesec dana. Iza sebe je ostavila M-a. Iza sebe je ostavila dete. Od godinu dana... Kada se sve desavalo, ja sam bila u soku. Secam se da sam tog dana samo grlila svoje dete, dok su mi suze isle niz lice.
Medjutim, posle tog prvobitnog soka, i povremenih prica, nekako sam sve potisnula u neki deo mozga, da se nikada vise te misli ne vrate. I onda sam srela M-a. Dvadeset kilograma slabijeg. Dvadeset godina starijeg. A od svega je proslo svega par meseci.
On se trudi da nastavi svoj zivot. Koji zivi za svoju cerku. Ne zna gde je, ne zna sta je, ali zna da mora napred. Bilo mi je tesko da ga gledam. Bilo mi je tesko da ga slusam. Sebicna, odvratna ja. A onda su posle par dana krenuli kosmari...
U nekim suludim razmisljanjima pomisljala sam da napisem testament. Da kamerom obelezim svaki nas dan, trenutak sekund. I sto sam vise o tome razmisljala shvatila sam koliko ludim. Hocu li se sada posvetiti samo ovim mislima? Umesto da uzivam u svakom danu, osmehu, igri, bez opterecenja...
Zvonile su mi u glavi M-ove reci. Ne nerviraj se zbog gluposti, ne nerviraj se zbog ljudi. Necu rekla sam. Necu, nikad vise.
I onda sam pre par dana otisla kod stomatologa. Zub me je danima ubijao, vadjenje je bilo neizbezno. I dok sam sedela na stolici proslo mi je kroz glavu opet ono paranoicno pitanje: Sta ako mi se nesto desi? Ne budali, ludo, sta moze da ti se desi? Noge su mi se tresle, misli su se rojile...
Otisla sam na posao osamucena, a tamo nekakav stres i histerija. Neki ljudi mracni, samo njima vazni. Iskuliraj, rekla sam sebi. Ne nerviraj se zbog nebitnih. Makar te mesecima zracili. Budi hrabrija, budi jaca.
Legla sam da spavam navece, a kosmar se ponovio. Sta da radim, sta, sta? - pitala sam se u sebi. I u glavi sam cula M-ove reci: Cuvaj sebe, tako cuvas i dete.
Sutradan sam pozvala M-a. Da mu kazem da na nas moze da racuna sta god mu trebalo. Da mu priznam kako sam u njegovoj nesreci, umesto da mu pomognem, mislila o tome kako bi meni, nama bilo, kako sam se sebicno plasila da se meni nesto ne desi. Plakao je. Plakala sam. Hvala ti na iskrenosti. - rekao je. Voleo bih da se svi vidimo za par dana. Kada god kazes, rekla sam mu.
Onda sam otisla na posao. Neke cudne stvari izdesavale su se u par dana. Ili mozda nisu, mozda su bile tu sve vreme. Ali rekla sam sebi, iskuliraj, molim te, samo to.
I trudila sam se, stvarno jesam, mada mi je narav drugacija i u nekom drugom svetu, drugacije bih resavala probleme. Tog dana sam od stresa povratila. I poslednji put zaplakala. Ne od nemoci, vec od besa.
I naposletku, setila sam se svega meni vaznog. Deteta, muza. Nasih dana. Noci. I shvatila da nam to niko ne moze uzeti. A sve drugo je totalno nebitno. Potpuno i skroz. Ma kakav posao, kakvi bakraci.
Panicno sam probudila muza. Ustani, molim te. Sta se desilo, pitao je bunovan. Samo ustani... Lose sam sanjala, prestrasena sam skroz.
Tog dana ucinilo mi se da me nesto ziga s leve strane, ispod srca. U toku dana me je zabolela glava. Da popijem lek ili je gotovo, govorio je paranoik iz mene! Iste noci san se ponovio. U tri ujutru setala sam po kuci kao avet. Sipala sam sebi neki viski i onda se premisljala. Da li da popijem tu casu ili ne? Jer sta ako mi od toga bude nesto?
Ne znam sta mi je, rekla sam drugarici sutradan. Kako ne znas? - pitala je. Sve je to posledica toga sto si srela M-a. On vise nije isti covek od kada mu se sve to dogodilo. I znala sam da je to posredi. Sebicna, egocentricna ja... Kako mogu biti takva, nervirala sam se... Ali, to je skroz u redu rekla mi je drugarica. Ti si majka, imas dete, logicno je sve...
Dosla sam kuci i dugo sedela nemo posmatrajuci jednu tacku. Mislila sam o sebi, o detetu, o M-u. M je nas prijatelj. Do pre par meseci imao je zenu. Divnu, vedru, zdravu. Pala je u krevet i iscezla je za manje od mesec dana. Iza sebe je ostavila M-a. Iza sebe je ostavila dete. Od godinu dana... Kada se sve desavalo, ja sam bila u soku. Secam se da sam tog dana samo grlila svoje dete, dok su mi suze isle niz lice.
Medjutim, posle tog prvobitnog soka, i povremenih prica, nekako sam sve potisnula u neki deo mozga, da se nikada vise te misli ne vrate. I onda sam srela M-a. Dvadeset kilograma slabijeg. Dvadeset godina starijeg. A od svega je proslo svega par meseci.
On se trudi da nastavi svoj zivot. Koji zivi za svoju cerku. Ne zna gde je, ne zna sta je, ali zna da mora napred. Bilo mi je tesko da ga gledam. Bilo mi je tesko da ga slusam. Sebicna, odvratna ja. A onda su posle par dana krenuli kosmari...
U nekim suludim razmisljanjima pomisljala sam da napisem testament. Da kamerom obelezim svaki nas dan, trenutak sekund. I sto sam vise o tome razmisljala shvatila sam koliko ludim. Hocu li se sada posvetiti samo ovim mislima? Umesto da uzivam u svakom danu, osmehu, igri, bez opterecenja...
Zvonile su mi u glavi M-ove reci. Ne nerviraj se zbog gluposti, ne nerviraj se zbog ljudi. Necu rekla sam. Necu, nikad vise.
I onda sam pre par dana otisla kod stomatologa. Zub me je danima ubijao, vadjenje je bilo neizbezno. I dok sam sedela na stolici proslo mi je kroz glavu opet ono paranoicno pitanje: Sta ako mi se nesto desi? Ne budali, ludo, sta moze da ti se desi? Noge su mi se tresle, misli su se rojile...
Otisla sam na posao osamucena, a tamo nekakav stres i histerija. Neki ljudi mracni, samo njima vazni. Iskuliraj, rekla sam sebi. Ne nerviraj se zbog nebitnih. Makar te mesecima zracili. Budi hrabrija, budi jaca.
Legla sam da spavam navece, a kosmar se ponovio. Sta da radim, sta, sta? - pitala sam se u sebi. I u glavi sam cula M-ove reci: Cuvaj sebe, tako cuvas i dete.
Sutradan sam pozvala M-a. Da mu kazem da na nas moze da racuna sta god mu trebalo. Da mu priznam kako sam u njegovoj nesreci, umesto da mu pomognem, mislila o tome kako bi meni, nama bilo, kako sam se sebicno plasila da se meni nesto ne desi. Plakao je. Plakala sam. Hvala ti na iskrenosti. - rekao je. Voleo bih da se svi vidimo za par dana. Kada god kazes, rekla sam mu.
Onda sam otisla na posao. Neke cudne stvari izdesavale su se u par dana. Ili mozda nisu, mozda su bile tu sve vreme. Ali rekla sam sebi, iskuliraj, molim te, samo to.
I trudila sam se, stvarno jesam, mada mi je narav drugacija i u nekom drugom svetu, drugacije bih resavala probleme. Tog dana sam od stresa povratila. I poslednji put zaplakala. Ne od nemoci, vec od besa.
I naposletku, setila sam se svega meni vaznog. Deteta, muza. Nasih dana. Noci. I shvatila da nam to niko ne moze uzeti. A sve drugo je totalno nebitno. Potpuno i skroz. Ma kakav posao, kakvi bakraci.