Sta muci mamu?
Ugasila sam tv. Preko njega stavila milje. Sta ce nam tv, rekla sam muzu. U pravu si - podrzao me je. Ne zelimo da nam dete odrasta uz tu prokletu masinu.
Navece sam legla da spavam. Pomislila sam na svoje dete. I na tv. I cele noci sam se okretala po krevetu. Gresim li? Ili detetu i nama cinim dobro?
Ujutru kada sam ustala, dete je trazilo da mu pustim Masu i Medu, na telefonu. Slagala sam ga. Telefon ne radi. Malo je plakao, a onda se smirio i igrali smo se auticima. A ja sam se osećala kao najgori covek na svetu. Slagala sam svoje dete. Bravo mama! Kao da bi mu od jednog crtanog nesto bilo. Kada sam legla da spavam, govorila sam sebi da sam u pravu. Sta ce detetu od dve i po godine mobilni u ruci? To pre svega nije normalno. A ni zdravo. Znate vec, zracenje i te price.
Par dana kasnije, dobili smo knjigu na poklon. Pise na istoj za decu od dve do tri godine. Uz knjigu poklon disk sa malim kvizom, oblicima, bojama. Ukljucih disk da proverim sta je, vide to i dete, hoce on, hoce on. Uzeo onako mali, popeo se na stolicu, pa rukama udara po tastaturi i mlatara misom. Prvo mi bese drago. Ljubi ga majka pametnog tako. A onda me kao grom iz vedra neba tresnu cinjenica po nosu. Ja sam racunar otkrila u srednjoj skoli. Moje dete ce za dva meseca dve i po godine. Kuda ide ovaj svet? Da li je to normalno?
Ako mu uskratim svu tu tehniku, tehnologiju, ugasim tv, sklonim komp, zabranim mobilni, hocu li od svog deteta napraviti pravog decaka, kasnije coveka, ili cu ga omesti u razvoju i onemoguciti mu normalan zivot? Ako je normalan zivot ovo sto mi danas zivimo...
Ja sam imala pesak u igralistu pored zgrade. Roditelje koji mi kazu dodji kuci kad se upale ulicna svetla. Mamu koja sa prozora vice, zove za rucak. Ja sam imala stari fiksni telefon, pozicioniran u uglu sobe. Narandzaste boje. Marke Iskra. Jos ga cuvamo. Kada smo isli u skolu, cekali bismo se na nekom uglu. Ko je kasnio, kasnio je. Pa je onda trcao za ostalima. Kada bismo isli po nekoga, vristali bismo ispod prozora. Milice, Milice, orilo bi se u celom kraju. Svi su znali kad Milica ide u skolu. Pisali smo pisma. Popunjavali spomenare. Za praznike smo jedni drugima slali razglednice i cestitke. Baka i deka nestrpljivo bi ocekivali razglednicu Pozdrav sa Jadrana...
U skoli smo ucili. Kod kuce smo ucili. I istoriju i geografiju i lepo ponasanje. Dobar dan kada negde ulazimo. Dovidjenja kad odlazimo. Kad stariji udju, da ustanemo... Nismo se kuckali porukama, chatovali, tweet-ovali...
Imali smo kasete i radio uredjaje. Ko je bio srecan, dobio je mini liniju, tzv. muzicki stub. Gledali smo televizor, ali smo imali Branka Kockicu, Muzicki tobogan, Laku noc deco.
Ja sada kad ukljucim kakav crtic prvo se dobro uplasim, pa tek onda shvatim: Za milost Boziju, pa ovo treba moje dete sutra da gleda...
Klinci po skolama su nam bahati, nekulturni. Cast izuzetcima. Nema tu ni dobar dan ni dovidjenja. Nego brate, sestro... Idoli su im momci sa asfalta, silikonske dame, ljudi punih džepova a praznih glava. Ali glave nisu ni bitne. Bitan je telefon koji imas. I automobil. To su prave vrednosti.
I onda ce sutra, kada moje dete poraste ici u skolu sa tako necijim detetom
Ja mom detetu necu dati mobilni i tv i racunar, a to drugo dete ce sa dve godine već imati tablet u ruci. I sta mislite, koga će zafrkavati, ponizavati i ko zna sta jos...
Znam, znam, treba balansirati, nista ne uskracivati ali ni previse dopustati. Sve znam. Ali me sve ove masine plase i brinu, jer ni okrenuti se necemo a vec ce kakav robot hodati umesto nas i misliti za nas, a deca ce nam sedeti zavaljena u kakvim foteljama, dok ce prikljuceni na računare lutati kakvim virtuelnim svetom.
Navece sam legla da spavam. Pomislila sam na svoje dete. I na tv. I cele noci sam se okretala po krevetu. Gresim li? Ili detetu i nama cinim dobro?
Ujutru kada sam ustala, dete je trazilo da mu pustim Masu i Medu, na telefonu. Slagala sam ga. Telefon ne radi. Malo je plakao, a onda se smirio i igrali smo se auticima. A ja sam se osećala kao najgori covek na svetu. Slagala sam svoje dete. Bravo mama! Kao da bi mu od jednog crtanog nesto bilo. Kada sam legla da spavam, govorila sam sebi da sam u pravu. Sta ce detetu od dve i po godine mobilni u ruci? To pre svega nije normalno. A ni zdravo. Znate vec, zracenje i te price.
Par dana kasnije, dobili smo knjigu na poklon. Pise na istoj za decu od dve do tri godine. Uz knjigu poklon disk sa malim kvizom, oblicima, bojama. Ukljucih disk da proverim sta je, vide to i dete, hoce on, hoce on. Uzeo onako mali, popeo se na stolicu, pa rukama udara po tastaturi i mlatara misom. Prvo mi bese drago. Ljubi ga majka pametnog tako. A onda me kao grom iz vedra neba tresnu cinjenica po nosu. Ja sam racunar otkrila u srednjoj skoli. Moje dete ce za dva meseca dve i po godine. Kuda ide ovaj svet? Da li je to normalno?
Ako mu uskratim svu tu tehniku, tehnologiju, ugasim tv, sklonim komp, zabranim mobilni, hocu li od svog deteta napraviti pravog decaka, kasnije coveka, ili cu ga omesti u razvoju i onemoguciti mu normalan zivot? Ako je normalan zivot ovo sto mi danas zivimo...
Ja sam imala pesak u igralistu pored zgrade. Roditelje koji mi kazu dodji kuci kad se upale ulicna svetla. Mamu koja sa prozora vice, zove za rucak. Ja sam imala stari fiksni telefon, pozicioniran u uglu sobe. Narandzaste boje. Marke Iskra. Jos ga cuvamo. Kada smo isli u skolu, cekali bismo se na nekom uglu. Ko je kasnio, kasnio je. Pa je onda trcao za ostalima. Kada bismo isli po nekoga, vristali bismo ispod prozora. Milice, Milice, orilo bi se u celom kraju. Svi su znali kad Milica ide u skolu. Pisali smo pisma. Popunjavali spomenare. Za praznike smo jedni drugima slali razglednice i cestitke. Baka i deka nestrpljivo bi ocekivali razglednicu Pozdrav sa Jadrana...
U skoli smo ucili. Kod kuce smo ucili. I istoriju i geografiju i lepo ponasanje. Dobar dan kada negde ulazimo. Dovidjenja kad odlazimo. Kad stariji udju, da ustanemo... Nismo se kuckali porukama, chatovali, tweet-ovali...
Imali smo kasete i radio uredjaje. Ko je bio srecan, dobio je mini liniju, tzv. muzicki stub. Gledali smo televizor, ali smo imali Branka Kockicu, Muzicki tobogan, Laku noc deco.
Ja sada kad ukljucim kakav crtic prvo se dobro uplasim, pa tek onda shvatim: Za milost Boziju, pa ovo treba moje dete sutra da gleda...
Klinci po skolama su nam bahati, nekulturni. Cast izuzetcima. Nema tu ni dobar dan ni dovidjenja. Nego brate, sestro... Idoli su im momci sa asfalta, silikonske dame, ljudi punih džepova a praznih glava. Ali glave nisu ni bitne. Bitan je telefon koji imas. I automobil. To su prave vrednosti.
I onda ce sutra, kada moje dete poraste ici u skolu sa tako necijim detetom
Ja mom detetu necu dati mobilni i tv i racunar, a to drugo dete ce sa dve godine već imati tablet u ruci. I sta mislite, koga će zafrkavati, ponizavati i ko zna sta jos...
Znam, znam, treba balansirati, nista ne uskracivati ali ni previse dopustati. Sve znam. Ali me sve ove masine plase i brinu, jer ni okrenuti se necemo a vec ce kakav robot hodati umesto nas i misliti za nas, a deca ce nam sedeti zavaljena u kakvim foteljama, dok ce prikljuceni na računare lutati kakvim virtuelnim svetom.