Ujedanje, skrivanje, stid jer mama je kriva...
Ne znam o cemu se radi. Ali vec postaje jako naporno. I stresno. I ponekad mi se grlo stegne a ne znam sta bih.
Kada pricam sa drugim mamama, cude se i nemaju nikakav savet za pomoci. A vec pocinjem da brinem. I da se nerviram. I opet nemam pojma sta cu. Sve se nadam proci ce, ali sta ako nesto trebam uciniti, vec sada, jer mi izgleda da se stvari lagano otimaju kontroli.
Evo o cemu se radi. Pisala sam vam vec, pocela sam da radim. Prepodne i poslepodne. I valjda me se dete zazeli jako, jer kako ja udjem u stan, posle posla, vikendom, dete se od mene ne odvaja. Niko drugi mu ne treba, samo mama. Mama ne ide nigde, govori mi, zagrli me cvrsto, i tako kao krpa i zakrpa setamo svuda. Ok, to mi nije problem i nije mi strano. Problem krece ako bilo ko hoce da se igra, šeta, prica sa nama.
Ako su to znana lica, tipa tate, babe i ostalih, klinac prvo krece sa bezi, bezi povicima. Ako taj neko ne pobegne, tj.ne odstupi od nas, krece cika, ujedanje i udaranje te osobe. Svi se uglavnom odmah i sklone. Svi sem tate. Koji zeljan deteta misli da ce klinac da popusti i da ce mu dopustiti da se sa nama valja po krevetu.
Medjutim, klinac je kategorican. Ne, i ne. Tata bezi, tu mama i ja. I meni dodje nekako zao, pokusavam objasniti detetu da je to njegov divni tata, ali ne vredi. Na moje oci krecu da se prepiru, klinac tati bezi, tata njemu necu... Na kraju sve se zavrsi suzama i ujedanjem. A ja stojim po strani i trudim se da ih pustim da sami rese svoj problem, a u glavi mi vec pulsira i vristi pitanje: O, Boze, kako li se oni slazu kada ja nisam tu? Zasto se ovako svadjaju, sta je problem? I obavezno se iznerviram, i nerviraju me obojica. Muz zato sto je tvrdoglav kao mazga, dete zato sto se tako sumanuto ponasa.
A onda kada se dete smiri, muz nastavlja sa filozofiranjem i pravdanjem kako je dete divno kada ja nisam ti i kako ga nervira sto se ovako ponasa. Meni ne bude bas do kraja jasno da li on to zeli da ja nestanem, ili planira da poradimo na resenju problema.
Isto je i kad klinca cuva moja mama. Juce sam, iako sam znala da me ceka stresan i dug dan na poslu, rekla ma ne mora dete ici u vrtic danas, tu mu je baba neka se igraju, tu sam mu ja. Celo jutro, ma kakvo jutro, pola dana, proteklo je u plakanju i kmezenju. Mama, Mama, samo mama. Bezi baba, ocu mamu. Tu sam duso, ali pusti i babu da bude sa nama. Vrisak. Plac. Valjanje po podu. Mama, mama!
I na kraju, baba naravno ima par reci za mene, dete me prati kako nogu pomerim, ja trebam na posao, a vec sam na trecem nervnom. I ko je kriv? Opet ja, izgleda ...
Jos je gore sa nepoznatim osobama. Od nekih se stidi, slatko, umiljato, prekrije rukama lice pa virka. Od nekih pobegne, pa se sakrije iza mene, da imam suknju verovatno bi ispod suknje bio... A ako ga neko spopada, tipa raznih gospodja po prevozu i slicno, e onda mi bezi u narucje, i kao mali noj zabije glavu u moje grudi. Pa nosi mama, ko ti je kriv? Opet ti sama...
I prosto ne znam gde bih, sta bih... Pricaj, objasnjavaj, ne ujedaj tatu, nema bezi, ne tucemo nikoga, nemoj se stideti i sve tako u krug. Valjda je ovo samo faza, tesim se po hiljaditi put... Jer ako nije, odoh ja u propast i nikada me necete naci. Jer ionako svi kazu ti si kriva, i ljute se na mene... I tata i baba, pa cak i dete ako necu da ga nosim. Jao, jao...
Kada pricam sa drugim mamama, cude se i nemaju nikakav savet za pomoci. A vec pocinjem da brinem. I da se nerviram. I opet nemam pojma sta cu. Sve se nadam proci ce, ali sta ako nesto trebam uciniti, vec sada, jer mi izgleda da se stvari lagano otimaju kontroli.
Evo o cemu se radi. Pisala sam vam vec, pocela sam da radim. Prepodne i poslepodne. I valjda me se dete zazeli jako, jer kako ja udjem u stan, posle posla, vikendom, dete se od mene ne odvaja. Niko drugi mu ne treba, samo mama. Mama ne ide nigde, govori mi, zagrli me cvrsto, i tako kao krpa i zakrpa setamo svuda. Ok, to mi nije problem i nije mi strano. Problem krece ako bilo ko hoce da se igra, šeta, prica sa nama.
Ako su to znana lica, tipa tate, babe i ostalih, klinac prvo krece sa bezi, bezi povicima. Ako taj neko ne pobegne, tj.ne odstupi od nas, krece cika, ujedanje i udaranje te osobe. Svi se uglavnom odmah i sklone. Svi sem tate. Koji zeljan deteta misli da ce klinac da popusti i da ce mu dopustiti da se sa nama valja po krevetu.
Medjutim, klinac je kategorican. Ne, i ne. Tata bezi, tu mama i ja. I meni dodje nekako zao, pokusavam objasniti detetu da je to njegov divni tata, ali ne vredi. Na moje oci krecu da se prepiru, klinac tati bezi, tata njemu necu... Na kraju sve se zavrsi suzama i ujedanjem. A ja stojim po strani i trudim se da ih pustim da sami rese svoj problem, a u glavi mi vec pulsira i vristi pitanje: O, Boze, kako li se oni slazu kada ja nisam tu? Zasto se ovako svadjaju, sta je problem? I obavezno se iznerviram, i nerviraju me obojica. Muz zato sto je tvrdoglav kao mazga, dete zato sto se tako sumanuto ponasa.
A onda kada se dete smiri, muz nastavlja sa filozofiranjem i pravdanjem kako je dete divno kada ja nisam ti i kako ga nervira sto se ovako ponasa. Meni ne bude bas do kraja jasno da li on to zeli da ja nestanem, ili planira da poradimo na resenju problema.
Isto je i kad klinca cuva moja mama. Juce sam, iako sam znala da me ceka stresan i dug dan na poslu, rekla ma ne mora dete ici u vrtic danas, tu mu je baba neka se igraju, tu sam mu ja. Celo jutro, ma kakvo jutro, pola dana, proteklo je u plakanju i kmezenju. Mama, Mama, samo mama. Bezi baba, ocu mamu. Tu sam duso, ali pusti i babu da bude sa nama. Vrisak. Plac. Valjanje po podu. Mama, mama!
I na kraju, baba naravno ima par reci za mene, dete me prati kako nogu pomerim, ja trebam na posao, a vec sam na trecem nervnom. I ko je kriv? Opet ja, izgleda ...
Jos je gore sa nepoznatim osobama. Od nekih se stidi, slatko, umiljato, prekrije rukama lice pa virka. Od nekih pobegne, pa se sakrije iza mene, da imam suknju verovatno bi ispod suknje bio... A ako ga neko spopada, tipa raznih gospodja po prevozu i slicno, e onda mi bezi u narucje, i kao mali noj zabije glavu u moje grudi. Pa nosi mama, ko ti je kriv? Opet ti sama...
I prosto ne znam gde bih, sta bih... Pricaj, objasnjavaj, ne ujedaj tatu, nema bezi, ne tucemo nikoga, nemoj se stideti i sve tako u krug. Valjda je ovo samo faza, tesim se po hiljaditi put... Jer ako nije, odoh ja u propast i nikada me necete naci. Jer ionako svi kazu ti si kriva, i ljute se na mene... I tata i baba, pa cak i dete ako necu da ga nosim. Jao, jao...