Kako se delimo?
Podelile smo se.
Gledamo jedne druge, ocima punim osude i kritika.
Svaka sedi na svojoj klupici sama. Ili se okruzi istomisljenicama, pa udri po ogovaranju.
Podelile smo se. Tek onako, bez razloga, bezveze.
Neke jure za svojom decom po parkicu. Igraju se sa njima i drugom decom. Cije majke sede po klupama i naravno pricaju o tim ludim majkama, koje decu ni pet sekundi na miru ne ostavljaju. Kao krpe i zakrpe.
A i lude mame se cude mamama sto sede. Nisu one bas ciste, sede, tracare, ne brinu o deci. Koji bese broj nekog socijalnog radnika?
Kritike svuda. Osude isto. Jede li dete cokoladu? Jede? Pa vi ste ludi, to mu dajete? Ne jede? Siroce, sto ga toga lisavate?
Nije lako mamama. Narocito novopecenim. Vidjam ih po parkicu, zbunjene, neispavane. Prisla bih im da razgovaramo malo, ali ne znam kojoj grupi pripadaju? Jer, delimo se sad. Opet. Na mame koje bi da se druze i razmenjuju iskustva i recepte i na mame koje samo i iskljucivo gledaju svoja posla. Na dobar dan ili zdravo u parkicu, dignu nos, ili isti zabiju u svoj mobilni telefon.
Ma, i ja sam luda. Kao da vec nisam susretala raznorazne mame. I ja sam ih u svojim mislima delila. Na one koje su mi skroz kul, opustene, prijatne i na one smaracice cija su deca, bar po prici, uvek savrsena, muzevi isto tako, svekrve divne, bajne, a one same, kao majke, presavrsene. I verujem ja u happy end, lepe odnose, i majke, muzeve, svekrve za primer. Sve dok na svoje oci, usi, ne vidim, ne cujem, da majka koja o svom detetu hvalospeve peva, ne krene da urla na to svoje savrseno dete, ili vristi na svog muza, sto je detetu dao smoki a ne cips. A dete kao Mogli iz dzungle divlja svud naokolo.
Podelile smo se. Na samohrane i one koje se muzevima dice. S razlogom ili bez. Na one koje doje pa su svetice ili one koje ne doje pa su kao najgore na svetu. Eto, tek tako. Kao da je uvek sve stvar izbora.
Delimo se i na cistacice, sluskinje, dadilje, smesne klovnove svojoj deci, i tuzne pajace kad se zavese spuste. I na one koje imaju jednu, pet dadilja. Za svako dete ponaosob. Na one koje su za teve. I one koje su protiv. Na one koje tuku i na one koje ne tuku. Svoju decu. Ne muzeve.
Na dobro i lose organizovane. Na panicne i pomahnitale. Na mirne i stalozene. Cak i kada to nije najbolje resenje.
I delimo se stalno, tek tako bez razloga, bez cilja. Svaka ima svoju srecu najvecu, ne bi li to trebalo da nam dovoljno bude? Da svaka od nas digne svoju srecu visoko uvis i izljubi je skroz. Da masemo rucicama i nozicama dok se brckamo u moru, reci, kadici. Da svako gleda svoj zivot i u istom trazi srecu. A druge ljude da batali. Da ga ne zanimaju. Ne doticu.
Jer ako cemo se samo deliti, onda nije tesko smisliti novo zasto. Udruzimo se bolje. Smislimo im bolju igru, bolji dan, bolji zivot. Bez kritika i cinizma. Sa osmehom i uz smeh. Neka tako rastu. Ne delimo se stalno. Ne delimo se uvek. Ne moraju jos tako mali znati podela sta je. Jer delice ih zivot svakako...
Gledamo jedne druge, ocima punim osude i kritika.
Svaka sedi na svojoj klupici sama. Ili se okruzi istomisljenicama, pa udri po ogovaranju.
Podelile smo se. Tek onako, bez razloga, bezveze.
Neke jure za svojom decom po parkicu. Igraju se sa njima i drugom decom. Cije majke sede po klupama i naravno pricaju o tim ludim majkama, koje decu ni pet sekundi na miru ne ostavljaju. Kao krpe i zakrpe.
A i lude mame se cude mamama sto sede. Nisu one bas ciste, sede, tracare, ne brinu o deci. Koji bese broj nekog socijalnog radnika?
Kritike svuda. Osude isto. Jede li dete cokoladu? Jede? Pa vi ste ludi, to mu dajete? Ne jede? Siroce, sto ga toga lisavate?
Nije lako mamama. Narocito novopecenim. Vidjam ih po parkicu, zbunjene, neispavane. Prisla bih im da razgovaramo malo, ali ne znam kojoj grupi pripadaju? Jer, delimo se sad. Opet. Na mame koje bi da se druze i razmenjuju iskustva i recepte i na mame koje samo i iskljucivo gledaju svoja posla. Na dobar dan ili zdravo u parkicu, dignu nos, ili isti zabiju u svoj mobilni telefon.
Ma, i ja sam luda. Kao da vec nisam susretala raznorazne mame. I ja sam ih u svojim mislima delila. Na one koje su mi skroz kul, opustene, prijatne i na one smaracice cija su deca, bar po prici, uvek savrsena, muzevi isto tako, svekrve divne, bajne, a one same, kao majke, presavrsene. I verujem ja u happy end, lepe odnose, i majke, muzeve, svekrve za primer. Sve dok na svoje oci, usi, ne vidim, ne cujem, da majka koja o svom detetu hvalospeve peva, ne krene da urla na to svoje savrseno dete, ili vristi na svog muza, sto je detetu dao smoki a ne cips. A dete kao Mogli iz dzungle divlja svud naokolo.
Podelile smo se. Na samohrane i one koje se muzevima dice. S razlogom ili bez. Na one koje doje pa su svetice ili one koje ne doje pa su kao najgore na svetu. Eto, tek tako. Kao da je uvek sve stvar izbora.
Delimo se i na cistacice, sluskinje, dadilje, smesne klovnove svojoj deci, i tuzne pajace kad se zavese spuste. I na one koje imaju jednu, pet dadilja. Za svako dete ponaosob. Na one koje su za teve. I one koje su protiv. Na one koje tuku i na one koje ne tuku. Svoju decu. Ne muzeve.
Na dobro i lose organizovane. Na panicne i pomahnitale. Na mirne i stalozene. Cak i kada to nije najbolje resenje.
I delimo se stalno, tek tako bez razloga, bez cilja. Svaka ima svoju srecu najvecu, ne bi li to trebalo da nam dovoljno bude? Da svaka od nas digne svoju srecu visoko uvis i izljubi je skroz. Da masemo rucicama i nozicama dok se brckamo u moru, reci, kadici. Da svako gleda svoj zivot i u istom trazi srecu. A druge ljude da batali. Da ga ne zanimaju. Ne doticu.
Jer ako cemo se samo deliti, onda nije tesko smisliti novo zasto. Udruzimo se bolje. Smislimo im bolju igru, bolji dan, bolji zivot. Bez kritika i cinizma. Sa osmehom i uz smeh. Neka tako rastu. Ne delimo se stalno. Ne delimo se uvek. Ne moraju jos tako mali znati podela sta je. Jer delice ih zivot svakako...