Mama je malo nervozna...
Ustala. Besna na dete. Zato sto kmezi bez razloga. Rekla mu da prestane. Nije. Vrisnula jednom na njega. Presvukla ga. Pa ga presvukla jos jednom. Jer se upiskio. Vrisnula drugi put. Onda se smirio. Mazili smo se i igrali. Pa otisli u vrtic.
Otisla na posao. Malo se smirivala. Brbljala 500 na sat. Pa naravno, kad samo te ljude stizem da vidjam. Onda se iznervirala. Zbog necije greske. Doslo mi je da sve demonstrativno zapalim. Ili da se samozapalim. Ups, jesam li ja to rekla naglas?
Do kraja smene, iznervirala se jos dva puta. Drugi put jako, strasno. Samo srcani sto me nije udario. Mrzelo me da idem po dete. Poslala sam muza. Na putu do stana srela dva izuzetna primerka ljudske vrste, malog i velikog homo sapiens-a, na stiklama od 15 cm, naduvanim usnama i grudima. Kvazimodo mi je bio lepsi.
Moji decaci stigli mokri. Od znoja, ne od kise. Plus pedeset je u hladu. Kod kuce sirila ves, prala sudove, izbacila djubre. Onda sa terase cula klinca kako vristi. Pogledala dole, a oni se ljute jedan na drugog. Sin na tatu sto ga ne nosi. Tata na sina sto hoce da se nosi.
Razmisljam sta cu ja sa svoja dva deteta. I da li da uzmem sacmaru ili nesto drugo? Malo sam agresivna, da usporim, kazem sebi. Da se smirim.
Posle celog poslepodneva koje smo proveli tako sto me je dete grlilo, skakalo po meni, pomerao se nije od mene, mirna sam ko more usred bure. Cekam ipak da klinac zaspi. Corava posla. Nacekala sam se.
Zaspala sam skoro pre njega. Onda ipak opet ustala iz kreveta da procitam neku knjigu. A knjige mi nema. Muzu gde je knjiga? Ja sam je zapoceo. Molim, pa to ja citam, kazem. Vise ne, uzima knjigu, okrece mi ledja i vidim moju divnu knjigu sa kojom se sad druziti ne mogu.
Nema veze, provericu blog. Gledam, pisem, citam komentare. Za poslednji tekst medjutim, sve gore od goreg. Nema veze, govorim sebi. I losa kritika je dobra kritika. Ali nije mi jasno, gde pogresih.
Stop. Ne trazi vise gresku u svemu. Izgleda niko ne laze muza. Stiglo je doba svetica. Aleluja.
Besna citam ostale komentare. Druge tekstove. Oci mi se zatvaraju. A u glavi scene proteklog dana. Ko Skarlet O'Hara kazem, mislicu o tome sutra.
A onda opet ustajem, nervozna. Dovraga i PMS. Mozda da probam da ne spavam. Tako ne moram ustajati uopste.
Ne vredi. Ovog jutra sam ustala. Pozvala par ljudi koje nisam cula jedno sto trideset godina. Zakljucila da su se neke stvati promenile. Kao i ja. Cula da me jedna debela krava odgovara. Zakljucila da se neke stvari uopste nisu promenile. Kao ni ja.
Malo odmarala. Malo vezbala. Procitala knjigu dok je muz na poslu. Smisljala gde bismo mogli na odmor. Proveravala stanje u banci. Trenutno dovoljno da odemo do Malog Londona (romsko naselje u blizini Panceva). Citala o fazama svog deteta. Koje moramo proci. I koje mozemo spreciti.
Javila muzu. Sve u vezi sa sprecavanjem. Malo kasnije odvela dete u vrtic, zato sam sve stigla. Pre toga mu po stoti put pricala Crvenkapu. Dodala psa na kraju price. Da otera vuka. Lovca izbacila. Onda opet otisla na posao.
Prokuvala. I dok sam do posla stigla i tamo. Pokusavala biti prijatna. Mislim, ja jesam prijatna, ali danas mi je trebala koncentracija. Muz mi je javio da je neki kreten vikao na nase dete. Zato sto je dodirnuo kacket njegovog sina. Pozelela da se teleportujem i razbijem kretena. Na poslu pred kraj dozivela tri srcana i dva nervna. Papirologija sta cete. I zakljucila, Skarlet gresi. Mislicu o tome nikad.
Otisla na posao. Malo se smirivala. Brbljala 500 na sat. Pa naravno, kad samo te ljude stizem da vidjam. Onda se iznervirala. Zbog necije greske. Doslo mi je da sve demonstrativno zapalim. Ili da se samozapalim. Ups, jesam li ja to rekla naglas?
Do kraja smene, iznervirala se jos dva puta. Drugi put jako, strasno. Samo srcani sto me nije udario. Mrzelo me da idem po dete. Poslala sam muza. Na putu do stana srela dva izuzetna primerka ljudske vrste, malog i velikog homo sapiens-a, na stiklama od 15 cm, naduvanim usnama i grudima. Kvazimodo mi je bio lepsi.
Moji decaci stigli mokri. Od znoja, ne od kise. Plus pedeset je u hladu. Kod kuce sirila ves, prala sudove, izbacila djubre. Onda sa terase cula klinca kako vristi. Pogledala dole, a oni se ljute jedan na drugog. Sin na tatu sto ga ne nosi. Tata na sina sto hoce da se nosi.
Razmisljam sta cu ja sa svoja dva deteta. I da li da uzmem sacmaru ili nesto drugo? Malo sam agresivna, da usporim, kazem sebi. Da se smirim.
Posle celog poslepodneva koje smo proveli tako sto me je dete grlilo, skakalo po meni, pomerao se nije od mene, mirna sam ko more usred bure. Cekam ipak da klinac zaspi. Corava posla. Nacekala sam se.
Zaspala sam skoro pre njega. Onda ipak opet ustala iz kreveta da procitam neku knjigu. A knjige mi nema. Muzu gde je knjiga? Ja sam je zapoceo. Molim, pa to ja citam, kazem. Vise ne, uzima knjigu, okrece mi ledja i vidim moju divnu knjigu sa kojom se sad druziti ne mogu.
Nema veze, provericu blog. Gledam, pisem, citam komentare. Za poslednji tekst medjutim, sve gore od goreg. Nema veze, govorim sebi. I losa kritika je dobra kritika. Ali nije mi jasno, gde pogresih.
Stop. Ne trazi vise gresku u svemu. Izgleda niko ne laze muza. Stiglo je doba svetica. Aleluja.
Besna citam ostale komentare. Druge tekstove. Oci mi se zatvaraju. A u glavi scene proteklog dana. Ko Skarlet O'Hara kazem, mislicu o tome sutra.
A onda opet ustajem, nervozna. Dovraga i PMS. Mozda da probam da ne spavam. Tako ne moram ustajati uopste.
Ne vredi. Ovog jutra sam ustala. Pozvala par ljudi koje nisam cula jedno sto trideset godina. Zakljucila da su se neke stvati promenile. Kao i ja. Cula da me jedna debela krava odgovara. Zakljucila da se neke stvari uopste nisu promenile. Kao ni ja.
Malo odmarala. Malo vezbala. Procitala knjigu dok je muz na poslu. Smisljala gde bismo mogli na odmor. Proveravala stanje u banci. Trenutno dovoljno da odemo do Malog Londona (romsko naselje u blizini Panceva). Citala o fazama svog deteta. Koje moramo proci. I koje mozemo spreciti.
Javila muzu. Sve u vezi sa sprecavanjem. Malo kasnije odvela dete u vrtic, zato sam sve stigla. Pre toga mu po stoti put pricala Crvenkapu. Dodala psa na kraju price. Da otera vuka. Lovca izbacila. Onda opet otisla na posao.
Prokuvala. I dok sam do posla stigla i tamo. Pokusavala biti prijatna. Mislim, ja jesam prijatna, ali danas mi je trebala koncentracija. Muz mi je javio da je neki kreten vikao na nase dete. Zato sto je dodirnuo kacket njegovog sina. Pozelela da se teleportujem i razbijem kretena. Na poslu pred kraj dozivela tri srcana i dva nervna. Papirologija sta cete. I zakljucila, Skarlet gresi. Mislicu o tome nikad.