Miris za sva vremena

Mirisale su lipe. Svuda oko nas. Kora breze. Mirisala je zelena trava. Koja bi se kasnije pretvarala u seno. Znate li kako mirise kosena trava? Kakav jak miris ima?

Po zgradi u kojoj sam zivela, sirio se miris kuvanog kukuruza. I paprikasa. Przene paprike. Iza zgrade, kod garaza, osecao se miris sveze recne ribe. Opor. Prejak. Isti kao subotom na pijaci.

S jeseni stizali su mirisi zimnice. Sirceta. Slacice. Ajvara i krastavaca. Pre toga mirisi kuvanih sljiva, kajsija, slatkog od jagoda, lubenica...

Menjali su se svi ti mirisi i smenjivali. Jedan po jedan. Tatina kolonjska voda. Miris mamine kozne torbe. Ali jedan miris ostao je zauvek.

Miris nezan, blag. Kao podsetnik na detinjstvo. Kao secanje na nedeljna duga kupanja. Miris cist, koji budi ono najlepse u svima. Miris svima dobro znan, jer postoji li bilo ko, ko se nije kupao Kosili kupkom? Mazao Kosili uljem? Isao na spavanje, noseci na sebi taj miris kao koprenu, koji i mazi i uljujkuje i priziva sve one sitnice koje pamtimo kada smo bili mali...

Uzela sam svoju bebu u ruke. Mirisala je na srecu. Na mene. Na nas. Od prijateljice sam na poklon dobila kutiju punu sitnica. Medju njima i Kosili kupku. Obradovala sam se kao malo dete. Otvorila sam i udahnula. Da, ja sam jedna od onih zena, ljudi, koje sve zivo otvaraju, ceprkaju i mirisu. Mozda vas nerviramo, ali ja se vezujem za ljude, za mesta, a sve to spajam sa mirisima i ukusima.

Kako mi je miris zagolicao nozdrve, zatvorila sam oci. Sedela sam u kadi, dok mi je majka prala kosu. Onda sam je cekala uvijena u omiljeni peskir, a ona je otvarala bebi ulje i masirala me lagano. Ispred sebe videla sam svoje male noge, pune modrica i osecala ulje.

Kao da sam opet imala cetiri godine.

Roze bocica, sa natpisom Kosili, malko neobicnog oblika stajala je na samoj kadu. Bilo je nezamislivo okupati se bez nje. Jednom se tata greskom uhvatio za neku drugu kupku, drala sam se i bezala citava dva dana. Necu da se kupam, necu da se kupam. I ne, nije tata resio problem, Kosili je. 

Kada smo bebu okupali, bila sam i srecna i tuzna. Malo me je uhvatila nostalgija. Malo neki neobjasnjiv osecaj da smo mi, sada vec veliki. Da sve tece. Brzo. I da smo prolazni. Ali kada sam malenu glavu svog heroja privila uza se i pomirisala mu kosicu, sreca je poput struje protutnjila mojim telom. Miris dobro znan, miris srece, spokoja, pomesan sa mirisom mog andjela, bilo je nesto najdivnije moguce.

I iskreno, ima li icega vrednijeg od toga da svog malisana naucim da nekada sitnice puno znace. Da nam mogu ulepsati dan. Da nas mogu poput vremenske masine vratiti u neki tren, u neki dogadjaj. I da se nadam da ce se secati svojih kupki, mazenja posle toga i mirisa Kosilija. I da ce Kosili jos dugo biti tu.

P.S. Dragi Kosili, uzivamo u paketicu. I kupki i mleku i ulju i peskiru. Ma, u svemu.

P.S.2 Mama mi ukrade sve. U potpisu - beba.