Crveni alarm
Kod nas vec postaje alarmantno.
Mesec dana odmora mog muza = mesec dana bez vrtica = razulareno dete koje vristi i place jer nece u vrtic. Necu ni ja sine, na posao, ali vristim li, ne, nego idem. A u glavi mi letovanje i kakav sirtaki.
Elem, popustih muzu pre mesec dana, a nisam trebala. Kaze: Ja sam na odmoru, sto bi dete islo u vrtic, bice mu bolje uz mene, sta ako se razboli tamo pre odlaska na more? Znala sam jos u startu ko ce biti glavni magarac, animator, veseli klovan. Ja. A ne oni koji su na odmoru.
I hajde, da ne kukam sada, bilo pa proslo, sve u svemu, ako izuzmemo umor koji se nekako vise i podrazumeva, kada imate malo dete, bilo nam je lepo. Ali priprema za ponovni odlazak u vrtic i jutarnje kmezenje i vristanje. Kuku nama. Kuku komsijama.
Jer, kao da je i dete znalo da je na odmoru. Ustajalo je nesto kasnije, oko sedam, pola osam, nasuprot onih pola sest... Ponekad je i legalo kasnije. Cak je dva puta pre ponoci zaspao, jer smo u fazi izbacivanja popodnevne dremke, pa nekada spava oko 12, nekada preskoci, a nekada u pet poslepodne zaspi na sat. Da covek poludi.
Nigde reda, nigde discipline. A tek izvoljevanje za obroke. Ja bih bobe, ja bih cokoladu. Ma, nije valjda. Bobe, bobe, lada, lada, vristi dete. Supa, supa, meso, meso, vristim ja. I da se razumemo, do pre mesec dana moje dete je lepo jelo. Sve. Ponavljam sve. Jeste, nekada smo ga jurili oko stola da bi jeo, ali nije birao i glupirao se.
Onda, molim vas, znate vec koliko je vezan klinac za mene. Znaci, ako smo do pre mesec dana bili vezani sa sedam morskih cvorova, ili ko crevca ili ko lancima, sada je doslo do toga da smo kao zatrpani u kakvu saksiju, zajedno, ili zalepljeni kakvim dobrim lepkom, celom duzinom jedne strane tela. Odem ja tako do terase, a u dnevnoj vec vristi i pisti moje dete alarm. Mamaaaaaaa! - ori se. Tu sam, sine, na terasi. Mamaaaaaaa! Gde je moja mama? Gde, gde? Najradije bih bila na Marsu, sad ionako tamo ima vode, jer mi bubne opne pucaju od vristanja, a glava od pritiska na mene.
Vrtic je zakon, svega mi moga. Kada vam muz kaze pazice on na dete, nece, izmislja. Mislim, pazice ga malo, vodice u setnju, ali ako klinac nanjusi da ste tu, gotovi ste. Kidisace na vas, ko psi na lisicu.
A i ko da ne znate muskarce. Opere jednom sudove, kao da je Mont Everest osvojio. Skuva rucak jednom, uglavnom makarone, i vec vas kritikuje kako ne radite i ne doprinosite bitisanju. Aman, kad da skuvam rucak, kad? - pitam vas. Pitam muza. Dete vise ne spava u podne. Uglavnom. Nego skace po mami, sa mamom. Hajde mama ovo, hajde mama ono. Letimo mama, pevamo mama. Avionu, ja ti skinem krila, vristi moje dete, a meni zao da ga ispravljam. Ide mama duso do toaleta. Neeeeee! Nemoj, mama! Skacemo, letimo, pevamo. Ajmo mama da setamo. Da se igramo. Ajde, duso, sa tatom. Neeeee! Mamaaaaa! Moze svi idemo, ne samo tata. I tako. Niti sam za toalet, niti za kuhinju. Kad me neko zove, ne cujem nista, od klinca koji hoce svu paznju. Kada neko dodje, klinac se ili krije u drugoj sobi i doziva znate vec koga, ili se krije u maminom krilu, glumeci malog noja.
I sad odjednom, posle mesec dana glupiranja, izmotavanja, bivanja u centru paznje, moramo se vratiti obavezama, poslu, vrticu. Necu idem, necu idem, vristi dete. Ali ides kod tvojih drugara. Necu, hocu mamu, hocu more, hocu kuci. Iskuliraj, govorim sebi. I ti hoces mnogo toga, pa ne vristis. Ili je mozda bolje da pocnem. Znaci ovako: Hocu more, necu na posao, hocu kuci. Juhuhu. Sad mi je lakse. Krecem i ja sa detetom na glas da vicem, a on me zbunjeno gleda. Mama nece pos'o, ja necu v'tic, idemo more. Tako je sine, ljubi te majka. A sad nadji patofne, trebace ti u vrticu. Uf, bas sam neka.
Mesec dana odmora mog muza = mesec dana bez vrtica = razulareno dete koje vristi i place jer nece u vrtic. Necu ni ja sine, na posao, ali vristim li, ne, nego idem. A u glavi mi letovanje i kakav sirtaki.
Elem, popustih muzu pre mesec dana, a nisam trebala. Kaze: Ja sam na odmoru, sto bi dete islo u vrtic, bice mu bolje uz mene, sta ako se razboli tamo pre odlaska na more? Znala sam jos u startu ko ce biti glavni magarac, animator, veseli klovan. Ja. A ne oni koji su na odmoru.
I hajde, da ne kukam sada, bilo pa proslo, sve u svemu, ako izuzmemo umor koji se nekako vise i podrazumeva, kada imate malo dete, bilo nam je lepo. Ali priprema za ponovni odlazak u vrtic i jutarnje kmezenje i vristanje. Kuku nama. Kuku komsijama.
Jer, kao da je i dete znalo da je na odmoru. Ustajalo je nesto kasnije, oko sedam, pola osam, nasuprot onih pola sest... Ponekad je i legalo kasnije. Cak je dva puta pre ponoci zaspao, jer smo u fazi izbacivanja popodnevne dremke, pa nekada spava oko 12, nekada preskoci, a nekada u pet poslepodne zaspi na sat. Da covek poludi.
Nigde reda, nigde discipline. A tek izvoljevanje za obroke. Ja bih bobe, ja bih cokoladu. Ma, nije valjda. Bobe, bobe, lada, lada, vristi dete. Supa, supa, meso, meso, vristim ja. I da se razumemo, do pre mesec dana moje dete je lepo jelo. Sve. Ponavljam sve. Jeste, nekada smo ga jurili oko stola da bi jeo, ali nije birao i glupirao se.
Onda, molim vas, znate vec koliko je vezan klinac za mene. Znaci, ako smo do pre mesec dana bili vezani sa sedam morskih cvorova, ili ko crevca ili ko lancima, sada je doslo do toga da smo kao zatrpani u kakvu saksiju, zajedno, ili zalepljeni kakvim dobrim lepkom, celom duzinom jedne strane tela. Odem ja tako do terase, a u dnevnoj vec vristi i pisti moje dete alarm. Mamaaaaaaa! - ori se. Tu sam, sine, na terasi. Mamaaaaaaa! Gde je moja mama? Gde, gde? Najradije bih bila na Marsu, sad ionako tamo ima vode, jer mi bubne opne pucaju od vristanja, a glava od pritiska na mene.
Vrtic je zakon, svega mi moga. Kada vam muz kaze pazice on na dete, nece, izmislja. Mislim, pazice ga malo, vodice u setnju, ali ako klinac nanjusi da ste tu, gotovi ste. Kidisace na vas, ko psi na lisicu.
A i ko da ne znate muskarce. Opere jednom sudove, kao da je Mont Everest osvojio. Skuva rucak jednom, uglavnom makarone, i vec vas kritikuje kako ne radite i ne doprinosite bitisanju. Aman, kad da skuvam rucak, kad? - pitam vas. Pitam muza. Dete vise ne spava u podne. Uglavnom. Nego skace po mami, sa mamom. Hajde mama ovo, hajde mama ono. Letimo mama, pevamo mama. Avionu, ja ti skinem krila, vristi moje dete, a meni zao da ga ispravljam. Ide mama duso do toaleta. Neeeeee! Nemoj, mama! Skacemo, letimo, pevamo. Ajmo mama da setamo. Da se igramo. Ajde, duso, sa tatom. Neeeee! Mamaaaaa! Moze svi idemo, ne samo tata. I tako. Niti sam za toalet, niti za kuhinju. Kad me neko zove, ne cujem nista, od klinca koji hoce svu paznju. Kada neko dodje, klinac se ili krije u drugoj sobi i doziva znate vec koga, ili se krije u maminom krilu, glumeci malog noja.
I sad odjednom, posle mesec dana glupiranja, izmotavanja, bivanja u centru paznje, moramo se vratiti obavezama, poslu, vrticu. Necu idem, necu idem, vristi dete. Ali ides kod tvojih drugara. Necu, hocu mamu, hocu more, hocu kuci. Iskuliraj, govorim sebi. I ti hoces mnogo toga, pa ne vristis. Ili je mozda bolje da pocnem. Znaci ovako: Hocu more, necu na posao, hocu kuci. Juhuhu. Sad mi je lakse. Krecem i ja sa detetom na glas da vicem, a on me zbunjeno gleda. Mama nece pos'o, ja necu v'tic, idemo more. Tako je sine, ljubi te majka. A sad nadji patofne, trebace ti u vrticu. Uf, bas sam neka.