Delfin koji mrzi vodu

Lazu svi koji kazu da nista ne ocekuju od svog deteta. Ocekuju jos od samog rodjenja. Da zna da sisa, da ne place puno, da nema grcice. Da zavoli kasice i vocne i one druge, koje svi uglavnom manje vole. 

Da progovori, prohoda, skupi igracke, bude veseo kada gosti dodju.

Da propliva cim vidi more. Dobro, dobro, izgleda sam samo ja ovo poslednje ocekivala. Ali nekako sam, vodjena time da muz i ja obozavamo vodu, a i klinac iz kadice ne izlazi, ocekivala da moje dete udje u vodu, zavoli je na prvi pogled i da se onda samo igramo i brckamo. Velika ocekivanja.

Dete je pogledalo vodu, sa talasima koji su se priblizavali, dotaklo je nozicama i bez, bez, bezanija je pocela, glavom bez obzira. Hladno, hladno, govorio je. Ma, nije, udji, veruj mami, za dva minuta bice ti toplo. Necu vodu, necu vodu. I tako devet dana.

A ja sam se trudila. Mozda i previse. Hajde da trcimo pored vode, moze? Moze. Hajde da skocimo u talas i pokvasimo se do kolena? Hajde. Hajde da plivamo malo? Necu vodu, necu vodu, i opet beg na pocetak plaze, kao da cu ga utopiti ili nesto slicno.

A iskreno i jesam bila mnogo besna. Narocito kada bih ugledala kakvo mladje dete kako plivucka sa slaufom ili misicima. Zavidela sam njihovim roditeljima. Zavidela njima, jer tek sada otkrivaju svet. Dok je moj namcor sedeo metar od vode i pravio kojekakve kule. 

Ja sam ludela zbog njega, a muz zbog mene. Nemoj ga forsirati, samo ces gore uciniti. I meni je voda hladna, i talasi su veliki. Pa kraj septembra je, hladno je vec. Imaj strpljenja, imaj razumevanja.

Nista od toga nisam imala. Cinilo mi se nemogucim da mama i tata delfini dobiju delfina koji nece u vodu. Onda to i nije delfin. Vec mozda prase? Zirafa? Noj? I zasto mi ne veruje bar na dva minuta i udje u vodu sa mnom? Zasto?

Negde na pola letovanja upoznali smo malog drugara. Od cetiri i po godine. Ni on nije hteo u vodu. A nije ni majku pustao da ide. Kako zena krene, on krene da vristi iz svog glasa. Mamaaaaaaa! Covece, kad vrisne, svi suncobrani i lezaljke se prvo skupe, pa popadaju. Jadna zena, pomislila sam. A onda sam shvatila da to vrlo brzo mogu postati ja.

I pitala sam se sta da radim. Kupili smo mu kola za vodu. Ostase nepokvasena. Misice. Ma kupila bih mu i jahtu samo da je hteo preci svoju granicu. Ne dalje od kolena. A ako se kupaci pokvasi, pocinje se sa drekom i vikom. Mokro, mokro, mokro! Ma, duso, osusice se. Nece, kmezi kmeza... Aaaaa, da je ovo kakav crtic vec biste videli kako mi sve vene pulsiraju a glava puca. U paramparcad.

Uspeh je bio kada sam ga naucila da sam uzme vodu iz plicaka sa kanticom. Ili kada bi ga isprskala vodom, glumeci da pada kisa. Ili kada smo se prskali vodenim pistoljem. Jurila sam sa njim sa jednog kraja plaze na drugi, prskajuci ga pritom. Zatrpavala sam mu noge pa ih prala posle.

I onda, kako to obicno biva, na kraju filma, na kraju letovanja, jedan jedini, prvi i poslednji dan bez talasa. Ajde mama u vodu, vice mi dete. Gledam je li to on, da ga nisu slucajno vanzemaljci oteli pa vratili. Krstim se, cudim se. Hajmo duso moja draga. Ali mama, samo vodu napunimo, drugi put kupamo, jos je hladno, kaze mi i rusi mi sve snove, a ujedno i stvara neke nove, jer vidim koliko je porastao i koliko sve razume.

Ipak, na kraju krajeva, niko nije savrsen. Moje dete nije htelo u vodu, ja jesam. Komsija mrzi vodu, a dete mu nece iz vode, pa on mora uz dete biti, i kuka i pita se da li mu je dete normalno i sta je Bogu zgresio. Ja se pitam, bi li se menjao, ali samo na tren. Jer ja bez mog delfina koji ne voli vodu ne bih mogla ni tren.