Priprema, pozor, more!
Par dana pre letovanja hvata vas euforija. Kupujete novi kupaci, sandale na stikle, bez stikli, kupujete sve sto pozelite i isprobate. Na more idete sa drustvom. Drugaricama. Dragim. Spremili ste hiljadu i jednu grickalicu, zalihe omiljenog pica, pripremili muziku i filmove za put. Ako ste parlamentarni, dragom ste uslisili bar poneku muzicku zelju. Ako niste, narednih 14 sati, sa uzivanjem slusacete Rundeka. Ili Balasevica. A dragi ce imati neopisivu zelju da vas katapultira. Sa potpunim pravom. Mogli ste bar jednu njegovu pesmu da skinete.
Dok putujete, vozom, basom, kolima, veselo cete cavrljati od uzbudjenja. Ja znate, ne spavam kada putujem. Jednom smo putovali tako 20 i vise sati. I ja nisam spavala. Izgledala sam kao kakva izbezumljena sova. Ali i dalje euforicna zbog dolaska na more. Katastrofalan prizor. Znam, videh na slikama posle, sve sam ih spalila.
Naravno, podrazumeva se da cim krenete na put, u nekom petom minutu putovanja vec krecete da jedete. Izlazite da piskite na svakoj pauzi. Ili cesce. I kunete svakog roditelja kog ugledate sa decom. Onom malom. Jos ako placu. Mislim, deca. Gle, idiota, poveli male drekavce na put! Koji kreteni!
I onda, odjednom, za par godina, nekako iznenada, postanete ti isti kreteni.
Par dana pre letovanja hvata vas euforija. Kupujete kupaci detetu, papuce detetu, lekove detetu, za ne daj Boze. Kupujete mu omiljeni kremic, omiljenu knjigu, novu igracku. Par sati pre polaska shvatate da niste kupili sebi niti kupaci, niti kakve sandale, sa stiklama ste odavno na Vi... Cak niste otisli ni na zakazanu depilaciju, pa cete sutra ako nesto ne poduzmete, biti mama Jeti na plazi. I to bez kupaceg. Nikako da se otmete utisku da se ovo vama u stvari ne desava. Jbt, nikada ranije ovako nisu izgledale pripreme za more.
Na telefon ste prebacili gomilu pesama. Decijih naravno. Kao da vam nisu dovoljne svake veceri.
Na sam dan putovanja, psihicki se pripremate za predstojeci put. Autobusom. U najboljem slucaju 12 sati. Jer, daleko je sunce. Pardon, more. Jer ste letovanje uplatili sa ogranicenim budzetom u ograniceno vreme. Znate ono kad vam kazu imas odmor od tad do tad, a u agencijama vec sve prodato bas za taj termin. Pa bude, daj sta das. Znaci autobus i 14 sati. Mislim, 12, ali u najboljem slucaju.
Taxijem do polazista. Pa u autobus. Sa detetom u narucju. I 32 torbe i kofera. Mislili ste da ne postoji niko gori od tinejdzerke koja prvi put ide na more? Sa ormarom celim u koferima i 17 pari obuce? Mozda tri otkacene studentkinje? Sa po osam dnevnih i tri vecernje kombinacije za svaki dan. E, pa postoji. Sludjena mama sa jednom torbom hrane, jednom torbom igracaka, koferom gardarobe za dete plus torbom sa zimskom odecom jer je polovina septembra, sta ako se vreme pogorsa. Onda fen, pegla, posudje, kao da se selimo zauvek. Pa jedna torba vode i sokica za put, plus ogromna kesa, ali ogromna, hrane za put. Znaci, sendvici, grickalice, keksici,voce... Pola torbe lekova, pola torbe naprava za plivanje, misici, kola za vodu, bazen. Uf, vec smo kao lutajuci cirkus a nisam cak ni suncobran ponela. Uglavnom, 31 torba sunca li nam za dete, a muz i ja potrpani u jedan kofer.Ne verujem. Stvarno ne verujem.
U autobusu mi, par mladih parova, gerijatrija, i juhuhu jos jedna mama sa detetom. Sede ispred nas. Divota. Ako budu plakali, plakace u duetu. Moje i njeno dete. U glavi sam pripremila najgori scenario. Znaci, deca vriste, placu, povracaju. Nema spavanja, nikome, zao mi ovih starijih, trebala sam im za poklon kupiti cepice za usi. A ovi mladi? Ma neka se cude, i vide sta ih ceka. Ako ikada postanu kao mi.
Medjutim, dete mi je divno. Drugo dete je divno. Malo se igraju, malo ruckaju, oko pola deset vec su zaspali. Ne bude se do sedam ujutru. Oboje. Jedino sto me je mucilo cele noci bilo je to sto mi se dete razvuklo na dva sedista, tako da sam imala bukvalno tri milimetra prostora da sedim. Ali, to je nebitno. Bili su mirni, bubice jedne. I stigli smo na more, vreme je za opustanje. Skroz.
Nastavice se...
Dok putujete, vozom, basom, kolima, veselo cete cavrljati od uzbudjenja. Ja znate, ne spavam kada putujem. Jednom smo putovali tako 20 i vise sati. I ja nisam spavala. Izgledala sam kao kakva izbezumljena sova. Ali i dalje euforicna zbog dolaska na more. Katastrofalan prizor. Znam, videh na slikama posle, sve sam ih spalila.
Naravno, podrazumeva se da cim krenete na put, u nekom petom minutu putovanja vec krecete da jedete. Izlazite da piskite na svakoj pauzi. Ili cesce. I kunete svakog roditelja kog ugledate sa decom. Onom malom. Jos ako placu. Mislim, deca. Gle, idiota, poveli male drekavce na put! Koji kreteni!
I onda, odjednom, za par godina, nekako iznenada, postanete ti isti kreteni.
Par dana pre letovanja hvata vas euforija. Kupujete kupaci detetu, papuce detetu, lekove detetu, za ne daj Boze. Kupujete mu omiljeni kremic, omiljenu knjigu, novu igracku. Par sati pre polaska shvatate da niste kupili sebi niti kupaci, niti kakve sandale, sa stiklama ste odavno na Vi... Cak niste otisli ni na zakazanu depilaciju, pa cete sutra ako nesto ne poduzmete, biti mama Jeti na plazi. I to bez kupaceg. Nikako da se otmete utisku da se ovo vama u stvari ne desava. Jbt, nikada ranije ovako nisu izgledale pripreme za more.
Na telefon ste prebacili gomilu pesama. Decijih naravno. Kao da vam nisu dovoljne svake veceri.
Na sam dan putovanja, psihicki se pripremate za predstojeci put. Autobusom. U najboljem slucaju 12 sati. Jer, daleko je sunce. Pardon, more. Jer ste letovanje uplatili sa ogranicenim budzetom u ograniceno vreme. Znate ono kad vam kazu imas odmor od tad do tad, a u agencijama vec sve prodato bas za taj termin. Pa bude, daj sta das. Znaci autobus i 14 sati. Mislim, 12, ali u najboljem slucaju.
Taxijem do polazista. Pa u autobus. Sa detetom u narucju. I 32 torbe i kofera. Mislili ste da ne postoji niko gori od tinejdzerke koja prvi put ide na more? Sa ormarom celim u koferima i 17 pari obuce? Mozda tri otkacene studentkinje? Sa po osam dnevnih i tri vecernje kombinacije za svaki dan. E, pa postoji. Sludjena mama sa jednom torbom hrane, jednom torbom igracaka, koferom gardarobe za dete plus torbom sa zimskom odecom jer je polovina septembra, sta ako se vreme pogorsa. Onda fen, pegla, posudje, kao da se selimo zauvek. Pa jedna torba vode i sokica za put, plus ogromna kesa, ali ogromna, hrane za put. Znaci, sendvici, grickalice, keksici,voce... Pola torbe lekova, pola torbe naprava za plivanje, misici, kola za vodu, bazen. Uf, vec smo kao lutajuci cirkus a nisam cak ni suncobran ponela. Uglavnom, 31 torba sunca li nam za dete, a muz i ja potrpani u jedan kofer.Ne verujem. Stvarno ne verujem.
U autobusu mi, par mladih parova, gerijatrija, i juhuhu jos jedna mama sa detetom. Sede ispred nas. Divota. Ako budu plakali, plakace u duetu. Moje i njeno dete. U glavi sam pripremila najgori scenario. Znaci, deca vriste, placu, povracaju. Nema spavanja, nikome, zao mi ovih starijih, trebala sam im za poklon kupiti cepice za usi. A ovi mladi? Ma neka se cude, i vide sta ih ceka. Ako ikada postanu kao mi.
Medjutim, dete mi je divno. Drugo dete je divno. Malo se igraju, malo ruckaju, oko pola deset vec su zaspali. Ne bude se do sedam ujutru. Oboje. Jedino sto me je mucilo cele noci bilo je to sto mi se dete razvuklo na dva sedista, tako da sam imala bukvalno tri milimetra prostora da sedim. Ali, to je nebitno. Bili su mirni, bubice jedne. I stigli smo na more, vreme je za opustanje. Skroz.
Nastavice se...