Jadi jednog knjizara - deo drugi

Ok, priznajem, mozda sam ja luda, ili ne kapiram stvari kako treba, ali sta coveka nagna da dodje u knjizaru, izmisli neki naslov i onda nas gleda kako sve proveravamo i trazimo, pa se smeje, kikoce, i obavezno, ali obavezno se cudi kako nesto izmisljeno nemamo. Nemate tu knjigu, ne znate za tu knjigu, pih, pa kako radite onda?

Pre nekoliko dana, udje momak u knjizaru. Dobar dan - Dobar dan, Imate li knjigu Babin unuk Radoslav? Mislim da nemamo. Hajde proverite, leba vam. Odlazim, proveravam, ne, nemamo. Pa naravno da nemate, kaze on meni. To je pisao moj deda meni, kao sastav za skolu, hahaha. Hahaha, leba ti, nije mi smesno. Uopste. Posle tog lika vidim na teve-u, u nekom reality programu. Slicne fore i tamo, prava je faca.

Posle njega, malo su mi, ali samo malo, jasniji oni sto zovu da pitaju koliko kosta najjeftinija olovka, ili nas histericno ubedjuju da je Isidora izdala novu knjigu, koja je vec predstavljena na Sajmu, a oni su, naravno, bili na promociji. Ne znam da li da im prvo objasnjavam da je zena negde na lecenju, da Sajam jos nije bio, a ni ta promocija. A kako se zove knjiga, pitam? I gde je bila promocija? Ne secaju se. Ali je pice koje su im sluzili bilo extra. Tako mi je sve jasno.

Zamisljam tako naseg kupca, ode na promociju ne zna gde, ne zna kad i cega, najede se, napije, pa dodje kod nas da nas o istom obavesti. Divota. Pitam se kako ljudi biraju knjige? Sta procitati danas? Da li nesto sto me zanima? Sto se reklamira? Ili nesto sto im je neko preporucio. Ili samo ustanu i kazu idem do knjizare da kupim Protokole crvenih mudraca. Eto. Gotova prica.

Mada, moram vam priznati da me ljudi, pozitivno, iznenadjuju izborom knjiga. Osim kada dodju i pitaju da li je bolje da uzmu Suzanu, znate vec koju, ili Ivu Andrica? Uzmite Suzanu, leba vam. Uf, ovo leba vam mi preslo od onog babinog unuka.

Neretko nam traze sledece knjige. Opis ide ovako. Pre godinu dana u jednom magazinu, izasao je intervju sa jednim autorom, koji je rekao da pise knjigu. Imate li tu knjigu? Wtf? Ovo je skrivena kamera,  zivota mi. Onda se igramo. Da nije ovaj autor? Nije. A ovaj? Nije? Mladji ili stariji? Ziv ili mrtav? Hajde, molimo vas, neki putokaz. 

Neki bi da rade kod nas. Sa nama. I nama je to divno. Verujem da svako ko voli da cita, vredan je i elokventan, biva uvek dobrodosao. Ipak, ima i onih koji na ovaj posao gledaju kao da se radi o kakvom butiku. Ili pljeskari. Sta, pa zar nije dovoljno da kazem Dobar dan i Dovidjenja?, znali smo se iz vidjenja... A jel' imaju tu neki kao testovi? Aaaa, imaju... A jesu li teski? Aaaa, onako... Pa kad ste vi to polozili i ja cu... Hajde, molim vas. Hajde, samo izvolite. Aaa...

I nije to jedini put kada bih vristala od muke. Ne. Nekada udju neki tako ljudi, sat, dva, lutaju po knjizari, ispipaju sve, pregledaju sve, i onda stanu na kasu, drugi su po redu, pa cokcu, prevrcu ocima. Halo, moze li to brze malo? Kasnim! Ijao, bas nam je zao. Eto tu ste tek drugi sat, kako pobogu kasnite? Zar niste organizovali svoje vreme?

Ali sta se ja uopste nesto izmotavam? Pa znam jos iz Duska Dugouska, ako Hemfri hoce zeca, zeca ce i dobiti. Jer kupac je uvek u pravu. Cak i onda kada nas dvadeset minuta pre otvaranja prodavnice kritikuje sto ne moze da udje i nesto kupi. Cak i kada stoji pored kase i ceka kao kakav lesinar, da neko odbije da uzme novine koje dajemo. Vi necete, zar ne, evo meni dajte! Dajte mi! Dajte! Ajoj svima.

Pa i kada padaju kritike zbog izgleda neke knjige, kao da sam ja radila korice. Pa svadja cirilice i latinice. Jedni bi jedno, drugi drugo. Zar je bitno, pitam se? Latinica, cirilica, ekavica, ijekavica, razumemo se, to je vazno.

Ali, ako sve ovo i mnogo vise zanemarimo, shvatimo da ipak postoje i neki divni ljudi, sa kojima mozemo lepo razgovarati, nesto nauciti i nadati se da ce jednog dana, svi postati kao oni fini.

Do tada, odoh da cistim ostatke sladoleda i sendvica, sedam puta sam ponovila ljudima da ne mogu jesti u knjizari, ali ostali su reakcije bez. Mada, mozda ovo njima dodje kao izlazak na veceru, ajmo deco, nemamo sta raditi veceras, idemo u knjizaru da jedemo. More, malo mi fali da ih po masnim prsticima opalim metlom. Necu, obecavam, ali ako krenu da diraju knjige i solje, citacete vec o tome. U sutrasnjim novinama. Luda radnica knjizare napala metlom malu bespomocnu decu. I niko nece spomenuti da su bili od glave do pete musavi od sladoleda. I lepljivi. I tako dalje... A meni ce reci - Zar nisi znala da su oni uvek u pravu? Da,da...