Doček.

Ok, ne znam sta se zbiva, ali ima vec neke dve nedelje, da nam je svaka noc kao docek Nove godine, a svako jutro, haoticno, pospano, bunovno i znate vec kako.

Radim ja tako nesrecnica drugu smenu. Jedva cekam da dodjem kuci, sednem malo, istusiram se i uvalim u fotelju. Pa na spavanjac. Hoces vraga! Stignem ja tako, jurim kuci, kad dete jednu noc budno. Sta radi, pitate se? Gleda crtace. A kad me vidi, pita - Gde si bila? i 'Ajde mama da se igramo. Do ponoci vozimo tako bagere, vatrogasna kola i skacemo po krevetu.

Mislim ja tako, proci ce ga. Dodjem sledece veceri. Isto. Ista scena, isti glumci.

Sinoc dolazim, sve tiho, jos osluskujem vrata, i nadam se da je zaspao. A moje dete, sedi u fotelji, prekrstio noge i pita me ozbiljnim glasom - Gde si bila mama? O, moj Boze, osecam se kao da mi je opet rana mladost, a majka i otac me cekaju budni. Gde si bila, gde si bila? Radila sam, kazem sinu. Aaaa, dobro, odgovara mi. 'Ajde da se igramo. 'Ajde.

Vec ne znam koju noc se mi tako igramo. Kada otkuca ponoc, izljubim ga, kao da je Nova, a onda se vec on negde tu, izmedju ponoci i pola jedan slomi, pa i zaspe. Tada ja stupam na scenu. Sredi igracke, sredi sudove, tusiraj se, a ne, ne moras, to ces ujutru, ni ne okrenem se a vec je dva-tri sata. I tako pevam, u sebi, na glas... Hodam sad kao zombi, ma kao zonbi, ma kao ko god hocete. Zombi, zonbi, u dva ujutru, skroz mi je svejedno.

Onda svane jutro, treba se u vrtic ici, ali smeker spava i nema nameru da ustaje. Ustaj sine. Ustaj duso. Ma, kakvi, ne pomera se. Ako podignem roletne, prebaci cebe preko glave. A ja stanem i cudim se, pa dete, nemas ni tri godine jos, sta mi radis, ziva nisam. Od koga si to video,ustaj brzo. Necu, 'ocu jos spavam. Kaze mi i nastavlja. Do pola devet, devet. A onda trka. Spremaj ga za vrtic, dorucak pravi, da sam robot, vec bi mi obe ruke otpale, iz usiju bi mi isla para i glava bi mi se klatila.

Ali nisam robot. Ja sam majka. Sve to valjda ide u rok sluzbe. I dobro je sto ne radim na baterije. Davno bi se istrosile. Bez opcije ponovnog punjenja. Ovako se lecim Coca-Colom i slatkisima. I onda me posle pitaju  zasto sam hiperaktivna ceo dan, kao slepi mis po noci. Evo vam samo jedan moj dan, pa cemo razgovarati posle. Valjda da stanem na samo jednu sekundu, skljokala bi se ko bizon ili kakav slon, i nikada vise ustala ne bih.

Nekome se dan zavrsava kad mu deca legnu. Moj dan tada tek pocinje. Pa sta ste mislili, kada vam sve ovo pisem? Kada uzmem da pospremim nesto? Kada se istusiram? Bice bolje, tesim se. Opet smo upali u neku fazu, valjda se skidamo sa onog dnevnog spavanja, pa spavanje malo pomeramo, kasnije poslepodne ustajemo, zato i lezemo ovako. Sve ce to proci, tesim se, po hiljaditi put. A dok ne prodje, odoh da bauljam i lelujam po kuci.

Stavila sam slusalice na usi, slusam Anicu Dobru, i negde gore pomenutu pesmu, malo pevusim, kazem ja, malo se derem, tvrdi muz, a dete se smesi u snu. Da mi je znati sta sanja... Ssss, bolje da se utisam, da ga ne probudim. Jer onda cu morati sve ispocetka. I da vozim bager, i da se pravim da sam tamo neki vatrogasac. I ono najgore. Da objasnjavam gde sam bila. Pa vi vidite...  A, i umalo da zaboravim. Srecna vam Nova godina. Sigurno sam prva koja vam je cestita. Za svaki slucaj, rekoh, kakav sam baksuz, sada smo svake noci budni, a za docek imamo u osam da zaspemo. Eto. Toliko!