Dete budi dete!

 

Više ni sama ne znam ko je kriv.

 

A jeste neko.

 

Mi roditelji, koji sve manje vremena za decu imamo. Pa im ispunjavamo svaku želju, svaki hir, misao.

 

Sedimo pored svoje dece, i blenemo u računare, telefone, tablete…

 

Deca, koja sve to vide od neke druge dece pa traže. Kao i svako dete žele što pre da odrastu.

 

Pa po uzoru na nas, velike, ne skidaju oči sa malih ekrana.

 

Gledaju crtaće. Filmove. Gledaju muziku. 

 

U moje vreme muzika se slušala. Da, jesmo gledali crtaće, ali znalo se kada, u koje vreme. Znalo se koje.

 

I nisu ti crtaći možda bili ništa manje agresivni od ovih danas. Ili jesu. Ili smo prosto mi bili vaspitavani u drugačije vreme.

 

I drugačije smo razmišljali i mislili i činili.

 

I nemojte misliti da se sada nešto pametna pravim. Da sudim o drugima, a svoje dete Bog zna kako pravilno vaspitavam.

 

Ne. Prva grešim.

 

Počeli smo sa crtaćem pred spavanje. Jedan je postao još jedan. Pa još tri. Pa na kraju dva sata gledanja ko zna koliko crtaća.

 

Mužu je lakše da mu pusti crtać nego da dete nosa. Meni je lakše da mu pustim crtać umesto da mu pričam price.

 

Nije stalno tako. Ali ponekad jeste. I umesto naših divnih, ponekad izmišljenih priča, ponekad divnih bajki, i mlataranja ručicama od uzbuđenja,

 

pustim tako ja nekog vatrogasca, dete mirno, gleda, ne trepće, ja dremkam pored njega, muž spava…

 

Onda mi dete od nepune tri bira šta će obući. Napolju sve gori, on bi rukavice na ruke. I da se ne bi svađali, ubeđivali, ljutili, pustim ga tako.

 

Ceo jedan dan u rukavicama. Onda drugi. Pa treći. Dete mi liči na prokletog Monka, a ja noću perem pet pari rukavica i stalno kupujem nove.

 

Zarad čega? Pitam vas. Pet minuta mira. Ne, ne može to tako.

 

Ne čisti se nosić, plakaće. Pa bolje sada pet minuta da plače, nego posle da dobije zapaljenje uha. Pa da plače noćima.

 

Bolje sada da ga stavim u ćošak kada je nevaljao, i hoće da se glupira, nego da ga kroz par godina ne mogu više obuzdati.

 

Pitam vas, vredi li deci povlađivati?

 

Jedno je ljubav. To je ono što postoji, što je tu. Ljubav jaka, bezuslovna.

 

Ali red je red. Ako ja nemam snage, vremena i volje dete da vaspitavam, šta od deteta mogu očekivati kada malo poraste.

 

Ne znam, dragi moji, plašim se sve više.

 

Slušam razne priče. Te ne igra se moje dete time, te tablet se poklanja za četvrti rođendan.

 

Pre par dana sam se prepirala sa mojim roditeljima, jer su zamislili detetu za rođendan da kupe motor. Mali. Šta će mu to, pitam ih?

 

Uzmite mu bicikl. Da koristi malo noge. Da vežba.

 

Kupite mu kockice. Neke mozgalice. Manite se crtaća, video igrica.

 

Manite se telefona i laptop računara.

 

Ne treba mu to, mali je još. Tek će tri.

 

Neka isprlja ruke u pesku. Neka se ceo isprlja u blatu. Neka se umaže dok jede sam. Jer znate, ima on ruke, i može sam da jede. Neće gladan ostati.

 

Neka nauči da peva. Dečije pesmice. Razbole se lisica, Miš je dobio grip. Ne, dragi moji, nije to samo za bebe. I za decu je to. Mi smo to pevali u horu u prvom razredu.

 

Posle smo učili neke druge pesmice. Dečije. A ne Gangam stajl. I ostalo.

 

Dete, budi dete. Juri se, igraj, krij se. Druži se. Padni, udari se. Šta je jedna krasta? Dve?

 

Izađi na vazduh. Na sunce. Na sneg.

 

Roditelji! Pustite decu da deca budu. Zarad njihovog dobra, zarad sreće, prijateljstva, lepote života.

 

Mislite na njih u svakom trenutku, svakom času. Ne brinite se da li će se prehladiti, otporni su oni.

 

Da li će ih malo dotaći sunce…

 

Učite ih svojim primerom, učite ih lepom. Pogasite tv kutije, sedite na bicikl i pravac u prirodu.

 

Grlite, volite, smejte se.

 

Umorni ste? Ne možete? I ja sam verujte. I fizički i psihički. Ali neću da dozvolim da se kasnije pitam kako je sve brzo prošlo. I detinjstvo. I maženje. I igranje.

 

Da gledam svoje dete sa 130 kilograma kako sedi ispred kakvog kompa i prežderava se, jer ga ja nisam drugačije naučila. Nešto drugačije mu pokazala i pružila.

 

I znam da se ponavljam. Živeti sa prirodom, živeti u prirodi. Ali, već mi je svega preko glave.

 

Pokušaću drugačije da radim sa svojim detetom. Pustiću ga da bude dete. Dokle god to može.

 

I biću ponekad dete sa njim. Kud ćeš lepše?

 

Možete i vi sa nama. Nije valjda da još ovaj tekst čitate, i kompjuter vam radi?