Od mrava slon

 

Nekako me grize savest kada shvatim da, zbog posla, skoro ceo dečiji dan propustim.

 

Dođem tako kući, već je mrkli mrak, zima, i pitam se šta sad?

 

Dete mi preko dana bude u vrtiću, ili ga čuva baba, a mame nema, i nema.

 

Nekako se tešim, imamo vikende, a onda i vikendom ode čovek na posao, pa krene nova nedelja, umesto celog dana, ostane nam noć a noću se spava, i tako, ne vidimo se dete i ja jedno sedam dana.

 

Da li zbog svega toga, ili zato što mi stvarno dete nedostaje i fali, i treba, navikla sam se, navikla sam ga da svakog dana kada dođem kući donesem neku sitnicu, kupim mu, napravim ili nađem neki poklončić koji će ga obradovati još više.

 

Jeeee, stigla mi je mama! Jeeee, donela mi je nešto.

 

Nekada mu kupim keksiće. Juče sam mu uzela rukavice (jer rukavice ne skidamo ni kod kuće, u fazi smo nekog crtaća sa vatrogascem). I donela sam mu brdo snega. Jer nisam bila sigurna da li je već bio napolju da se igra, i da li će hteti da idemo na sankanje. Već je bilo kasno.

 

Pre par dana donela sam mu dva mrava. Našla sam ih u zgradi. Jao, što se klinac obradovao! Kao da sam mu poklonila ceo svet. Jeste da smo jednog jadnička odmah izgubili, negde između ulaznih vrata i kuhinje, ipak drugog smo čuvali u teglici čitava dva minuta, i kao pravi spasioci, izneli smo mrava napolje, na slobodu.

 

Onaj moj (u prevodu muž sa kojim zbog poslednje svađe opet ne pričam, doduše ne pričamo čak, tek, ili kako god, već sedam minuta), istripovao se da sam nam sad unela mrave u kuću i da ćemo sad imati pravu najezdu. Evo ja još čekam. Ali ništa.

 

Rekla sam mu da ne pravi od buve slona. Dete je onda dodalo, ne buve, mama, od mrava. Ljubi te majka, rekla sam detetu. A mužu sam se malo nasmejala.

 

A čim je dete zaspalo, eto njega, ne dao Bog da moja bude zadnja. Ne pravim ja slona, nego ti. - kaže mi. Je li molim te? Kada to? - pitam ga.

 

Pa eto, pravila si ručak pre dva dana, još o njemu pričaš.

 

Jao, jao, kada te dohvatim, mislim se u sebi. Dobro priznajem, pričam o tom ručku, tačnije danu, jer sam tog dana sredila ceo stan, usisala, oprala prozore, obrisala prašinu, i plus još napravila ručak bogovski plus tortu sa pet kora i pet filova. Naravno da ću o tome da pričam, kada je to nešto najzanimljivije što sam radila proteklih par dana.

 

Bolje i o tome da pričam, kažem mu. Nego o nečemu drugom. Bio je baš dobar ručak, ako nisi primetio. Ma primetio sam, kaže mi, ali bilo jednom sad se pripoveda. Ok, pričam i dalje u sebi, večeras si gotov, a onda mu ozarenog lica kažem, šta ćeš, tako ti je i sa seksom, bilo jednom sad se pripoveda.

 

Kako sam na ponos udarila, odmah sam u pravu, i ručak je bio divan. A, ne, ne, dragi moj, naredna dva dana, držaću se parole iz neke pesme - S tobom više ne spavam i ne govorim... Ispoštovaću ipak ovo prvo samo, jer ne mogu da ne govorim, ali upamtićeš i mene i moj ručak.

 

Elem, da se vratim detetu svom. On je pametnica jedna. Nije što je moj. Ma kakvi.

 

Kažem ja njemu da ne sme da pije sok iz flaše. Ali, što ne smem? - pita. Mama pije. - kaže mi. Jao, video me je izgleda kada sam pre neko veče popila bukvalno poslednji gutljaj iz flaše.  Vaspitavaj sebe, vrišti mi mozak. Ne dete.

 

Tata, ne stavljaj noge na sto. - kaže mužu. Tako je tata, neka i ti malo grešiš.

 

Mili, govorim mu dok ga kupam. Nemoj da prduckaš u kadi. Ali mama, rekla si da smem u lupatilu (kupatilu). Ovo lupatilo. Jao, jao, eto vidite koliko je sjajan.

 

Čak mi je pre par dana rekao kako se sa drugaricom iz vrtića ljubi u obraz. Lepota mamina. Sedi on tako pored mene, priča mi ko je bio u vrtiću, kako se ljubio i šta je još radio, a ja ga gledam i ne verujem da nema još ni tri, a šta sve zna.

 

I onda me iz mojih misli, budi njegov zvonki glasić i vidim njegove radoznale oči, kako me pita: A kako je tebi mama bilo na poslu? Odlično kažem, ali najlepše mi je sa tobom.

 

I meni, i meni, govori i grli me ručicama. I ja  na trenutak, samo na trenutak, uživam i ni o čemu ne mislim. Već samo shvatam koliko sam srećna. O ne, evo grli nas i onaj moj. Ma, šalim se, upadaj tata, u porodični zagrljaj.