U misku materinu
Kultura se nosi iz kuce.
Ako ja kazem u ... materinu i dete ce isto. Ili ce reci u misku materinu. Sto mu dodje na isto.
Jeste, u pravu ste. Moze to danas cuti od bilo koga. U parkicu, u vrticu, na televizoru ako ga jos imate i koristite. Nama nas sve vise i vise postaje ukrasno sredstvo. Nesto poput kakvog antikviteta. Mislim, stvarno je nekakav posleratni. Da budem precizna - stvoren je 50-tih prosle godine.
Ako ja cackam nos, i on ce. Ili ako vristim. Tucem se. Mislim ruzno. Pricam isto.
Ne mora sve ni iz price moje saznati. I ponavljati kao papagaj.
Dovoljno je sto nas posmatra. I upija. I svesno ili ne, grabi i prisvaja manire. Mozda ne sve. Mozda ne stalno. Ali u malenu glavu ubacice mu se kakav moj nepristojan pokret, rec, misljenje.
Negde sam za to, da iako na dete uticu i vrsnjaci i bake i deke, i sve sto cuje i vidi radoznalim okama i usima, ja ipak na kraju budem ta koja ce mu ispricati neku poucnu pricu. Dati neki savet. Ako mu objasnim da to nije lepo, pa makar i hiljadu puta, u nekom trenutku ce sigurno shvatiti.
Mozda neko misli da ako dete udara drugu decu, samo treba pustiti da nastavi tako. Ja licno, mislim da ako se nesto pusti previse, ne izadje na dobro. Ali opet, to je moje misljenje. Svako od nas ima prava na svoje.
Sta cu, ja sam neka izumrla skola. Pusti sine devojcicu prvu na tobogan. Kazi hvala kad ti neko pokloni nesto. Ne udaraj. Nije lepo da kazes da te neko zeki (zeza), to je ruzna rec.
Pre nekoliko dana kod mene na poslu povela se neka prica o skolama, drzavnim, privatnim. Sta je skupo, sta nije, vredi li, ne vredi li.
Spomenuh ovu moju teoriju. Iz kuce se krece. Sa svim. I ponasanjem. I obrazovanjem. Ma sa svim. Naravno da sve to kasnije nadogradjujes, ispravljas ili ne, razvijas se, uticu drugi ljudi i stvari na tebe. Mislim, stvarno.
Ali...
Oprostite unapred na psovki, znate da to nije moj manir, ali jbt, ima tih mozgova cija su misljenja dijametralno suprotna sa mojim, i nije mi to nista sporno, jer kao sto rekoh, svi smo razliciti i greota bi bila da svi podjednako mislimo. Ali misliti da je vase misljenje jedino ispravno, bez opcija za drugaciji stav ili rec, jeste ono sto mene ljuti. Jos kad mi kazu: Nisi u pravu. Ma, druze, nisi ni ti, ali sve mi glupo da ti kazem, bojim se da shvatiti neces.
Nego drz' se ti svog misljenja. Ja cu svog. Pa ko dalje.
Eto, uplatis desetak hiljada evra, ne dinara, za godisnju skolarinu svog deteta, i dobijes genija. Nema ti tu sta da radis sa njim. Da ga ucis. Igras se sa detetom svojim. I razvijate zajedno nove ideje. Otkrivate tajne sveta. I zagonetaka milion. Ako prdi, plezi se, pa nisi ti kriv. Nisu ga u skoli naucili. Ili vrticu. Koji je isto tako pozeljno sto vise platiti.
Samo daj pare. Daj. Bitno je u koju skolu ide. Tako je. Da mi je znati u koju privatnu je Tesla isao? Odmah bih dete tamo ubacila. Da se ne muci. Nego bude genije.
I da ne budem pogresno shvacena. Nemam nista protiv privatnih vrtica i skola. Ko moze da ih priusti, a pride to i zeli, sjajno. Sporno je samo to da se ne treba oslanjati samo na te divne vaspitace, ucitelje, profesore. Ponekad, ako ne stalno, treba detetu dati do znanja da smo tu u njihovim zivotima. I pomagati im da se razviju u prave ljude. A ne raditi im domaci. Ili jos gore, i za to placati nekog.
I ne bih da generalizujem, mozda neko ko podriguje naglas, pljuje po ulici i kuci, voli svoje dete, najvise na svetu. Sigurno da voli. Ali, sutra ce njegovo dete slicno ciniti, jer ce misliti da je to sasvim normalno i ok. Pa ga ti posalji u Englesku na skolovanje. Slobodno. Moze biti i doktor nauka, ako mu je dusa nula. Kultura u minusu. Bice siromah. Duhom. Ne novcem.
Znam vise onih koji nemaju a ponasaju se lepo, pristojno, nego onih koji imaju. Pa se bahate. Ali ni to nije merodavno. Valjda je do coveka. Ili kao sto ja mislim - iz kuce.
Cuh nekog klinca u parkicu pre nekoliko dana kako dovikuje svojoj majci - Promeni to sranje od melodije na telefonu. Svirao je Mocart. A dete ide u drugi razred. Ne znam, nisam pametna. Htedoh majci da predlozim da joj sa interneta skinem pesmu kakve starlete, cujem i one pevaju danas. Mozda bi se to malom bas dopalo.
Da je meni moje dete reklo isto, ne znam sta bih uradila. Sve razmisljam jos je mali. Pa mu pricam i pricam, i trudim se lepim stvarima da ga naucim.
I gledam sve te silne zvezde i kvazi zvezde kako decu salju u privatne skole. A kod kuce im pricaju o vazduplohovima i kakvim farmerima na farmi. I place mi dusa. Ali bar je imam.
Sta cete, mozda sam ja malo cinicna, ali eto, takva sam od rodjenja. A sad, odoh da vidim gde su poznate licnosti odrastale i skole ucile. Pa da skupljam pare i stavim se na kakve liste za cekanje.
Ako ja kazem u ... materinu i dete ce isto. Ili ce reci u misku materinu. Sto mu dodje na isto.
Jeste, u pravu ste. Moze to danas cuti od bilo koga. U parkicu, u vrticu, na televizoru ako ga jos imate i koristite. Nama nas sve vise i vise postaje ukrasno sredstvo. Nesto poput kakvog antikviteta. Mislim, stvarno je nekakav posleratni. Da budem precizna - stvoren je 50-tih prosle godine.
Ako ja cackam nos, i on ce. Ili ako vristim. Tucem se. Mislim ruzno. Pricam isto.
Ne mora sve ni iz price moje saznati. I ponavljati kao papagaj.
Dovoljno je sto nas posmatra. I upija. I svesno ili ne, grabi i prisvaja manire. Mozda ne sve. Mozda ne stalno. Ali u malenu glavu ubacice mu se kakav moj nepristojan pokret, rec, misljenje.
Negde sam za to, da iako na dete uticu i vrsnjaci i bake i deke, i sve sto cuje i vidi radoznalim okama i usima, ja ipak na kraju budem ta koja ce mu ispricati neku poucnu pricu. Dati neki savet. Ako mu objasnim da to nije lepo, pa makar i hiljadu puta, u nekom trenutku ce sigurno shvatiti.
Mozda neko misli da ako dete udara drugu decu, samo treba pustiti da nastavi tako. Ja licno, mislim da ako se nesto pusti previse, ne izadje na dobro. Ali opet, to je moje misljenje. Svako od nas ima prava na svoje.
Sta cu, ja sam neka izumrla skola. Pusti sine devojcicu prvu na tobogan. Kazi hvala kad ti neko pokloni nesto. Ne udaraj. Nije lepo da kazes da te neko zeki (zeza), to je ruzna rec.
Pre nekoliko dana kod mene na poslu povela se neka prica o skolama, drzavnim, privatnim. Sta je skupo, sta nije, vredi li, ne vredi li.
Spomenuh ovu moju teoriju. Iz kuce se krece. Sa svim. I ponasanjem. I obrazovanjem. Ma sa svim. Naravno da sve to kasnije nadogradjujes, ispravljas ili ne, razvijas se, uticu drugi ljudi i stvari na tebe. Mislim, stvarno.
Ali...
Oprostite unapred na psovki, znate da to nije moj manir, ali jbt, ima tih mozgova cija su misljenja dijametralno suprotna sa mojim, i nije mi to nista sporno, jer kao sto rekoh, svi smo razliciti i greota bi bila da svi podjednako mislimo. Ali misliti da je vase misljenje jedino ispravno, bez opcija za drugaciji stav ili rec, jeste ono sto mene ljuti. Jos kad mi kazu: Nisi u pravu. Ma, druze, nisi ni ti, ali sve mi glupo da ti kazem, bojim se da shvatiti neces.
Nego drz' se ti svog misljenja. Ja cu svog. Pa ko dalje.
Eto, uplatis desetak hiljada evra, ne dinara, za godisnju skolarinu svog deteta, i dobijes genija. Nema ti tu sta da radis sa njim. Da ga ucis. Igras se sa detetom svojim. I razvijate zajedno nove ideje. Otkrivate tajne sveta. I zagonetaka milion. Ako prdi, plezi se, pa nisi ti kriv. Nisu ga u skoli naucili. Ili vrticu. Koji je isto tako pozeljno sto vise platiti.
Samo daj pare. Daj. Bitno je u koju skolu ide. Tako je. Da mi je znati u koju privatnu je Tesla isao? Odmah bih dete tamo ubacila. Da se ne muci. Nego bude genije.
I da ne budem pogresno shvacena. Nemam nista protiv privatnih vrtica i skola. Ko moze da ih priusti, a pride to i zeli, sjajno. Sporno je samo to da se ne treba oslanjati samo na te divne vaspitace, ucitelje, profesore. Ponekad, ako ne stalno, treba detetu dati do znanja da smo tu u njihovim zivotima. I pomagati im da se razviju u prave ljude. A ne raditi im domaci. Ili jos gore, i za to placati nekog.
I ne bih da generalizujem, mozda neko ko podriguje naglas, pljuje po ulici i kuci, voli svoje dete, najvise na svetu. Sigurno da voli. Ali, sutra ce njegovo dete slicno ciniti, jer ce misliti da je to sasvim normalno i ok. Pa ga ti posalji u Englesku na skolovanje. Slobodno. Moze biti i doktor nauka, ako mu je dusa nula. Kultura u minusu. Bice siromah. Duhom. Ne novcem.
Znam vise onih koji nemaju a ponasaju se lepo, pristojno, nego onih koji imaju. Pa se bahate. Ali ni to nije merodavno. Valjda je do coveka. Ili kao sto ja mislim - iz kuce.
Cuh nekog klinca u parkicu pre nekoliko dana kako dovikuje svojoj majci - Promeni to sranje od melodije na telefonu. Svirao je Mocart. A dete ide u drugi razred. Ne znam, nisam pametna. Htedoh majci da predlozim da joj sa interneta skinem pesmu kakve starlete, cujem i one pevaju danas. Mozda bi se to malom bas dopalo.
Da je meni moje dete reklo isto, ne znam sta bih uradila. Sve razmisljam jos je mali. Pa mu pricam i pricam, i trudim se lepim stvarima da ga naucim.
I gledam sve te silne zvezde i kvazi zvezde kako decu salju u privatne skole. A kod kuce im pricaju o vazduplohovima i kakvim farmerima na farmi. I place mi dusa. Ali bar je imam.
Sta cete, mozda sam ja malo cinicna, ali eto, takva sam od rodjenja. A sad, odoh da vidim gde su poznate licnosti odrastale i skole ucile. Pa da skupljam pare i stavim se na kakve liste za cekanje.