Bal pod maskama
Koja je vaša najveća mana u ovom svetu zvanom roditeljstvo?
Kada ostanete sami u svoja četiri zida, kažete li sebi: Ovo nisi trebala ovako. Nisi to nikako smela uraditi. Da li ste umorni pa se ponekad raspadnete na deliće pred očima deteta? Ili nervozni pa vrištite na svoje najbliže za svaku sitnicu?
Nekako imam utisak da se svi stalno trudimo zadiviti nekoga. Prijatelje. Bake, deke. Vaspitačice. Komšije. Ljude u marketima. Ljude po parkovima. Slučajne prolaznike.
Kao da svi, po svaku cenu, i deca i roditelji moramo biti savršeni.
Jer ako nismo to je onda neprihvatljivo. I mimo svih pravila. Poveriti se nekom da sam klonula skroz i da nemam ni snage ni strpljenja ni živaca bilo bi ravno društvenom samoubistvu.
Već sutra bi svi o tome pričali, kudili, čudili se... A niko hrabrosti ne bi imao da javno istupi i prizna da se i sam ponekad osećao tako. Jer nije bitno što svi imamo nekakav svoj problem. Bitno je da je neko svoj problem otkrio pa hajde još malo da mu otežamo.
Isto je i u našem ponašanju prema deci. Našem doživljaju njih samih. Mora ići na engleski. Uskoro i na nemački. Pa onda kad napuni 9 neka krene i na japanski. Pored gimnastike neka ide i na balet i na klavir i na atletiku. Bazen se podrazumeva. Ne znam samo kako da uklopim matematiku, ali do petog rodjendana ćemo i to smisliti. Ionako ništa ne rade u vrticu. Dete je tamo do pet a posle ima pregršt stvari koje treba obaviti. A pošto ima i kuče koje smo mu kupili mora i o njemu da brine. Pa pobogu dete ga je tražilo.
Sedela sam pre par dana sa jednom tako milom i pametnom, okupiranom devojčicom. Mama joj je obećala ceo vikend za njih dve ako se u gostima bude lepo ponašala. Bilo je potrebno da nam otpeva nešto i izrecituje omiljenu pesmu na francuskom. Ako bih vam rekla da je ova devojčica od šest godina moj idol da li biste pretpostavili šta je uradila?
Čim je došla kod nas krenula je sa izmotavanjem, imitirala je glasove, tortu jela prstićima, učila moje dete da stoji na rukama. Strašno, reći će neki. Da li ste ozbiljni? Reći cu tim nekima.
Majka je opominjala, vrtela se, pravdala... Rekla sam joj, pusti je. Ona je dete. Ovde se oseća dobrodošlo. Neka se igraju. Ali spremila je recitaciju za vas, bila je uporna majka. Prosto ne znam šta joj je. Možda je zbog vašeg deteta podetinjila. Mozda, rekla sam.
Zasto ne recituješ? - pitala je majka. Zato sto bih radije da se igram. - rekla je devojčica. I zato što za vikend imam tri treninga, matematiku celo prepodne a u nedelju ti nisi tu, tako da znam da nema ništa od tvog obećanja.
Majka je nervozno poskočila. Devojčica se nasmejala. I onda me ljubazno upitala da li mom sinu može da čita bajke. Klimala sam glavom par minuta i u tišini, jer je majka izašla da telefonira, u sebi ponavljala kao mantru - ovakvo dete bih usvojila. Evo odmah.
P.S. Moje dete ide samo na engleski i sportić. Da ne mislite da ga teram na sve gore navedeno. Mada, bilo bi dobro da ga upišem na matematiku, japanski, nemački, francuski, i da dobije psa. Osim psa, kažu mi da sam za ostalo zakasnila. Sve to se počinje učiti sa tri do pet meseci. A mi već pet godina imamo. Kako kasnimo, kako kasnimo. 😂😂😂
Kada ostanete sami u svoja četiri zida, kažete li sebi: Ovo nisi trebala ovako. Nisi to nikako smela uraditi. Da li ste umorni pa se ponekad raspadnete na deliće pred očima deteta? Ili nervozni pa vrištite na svoje najbliže za svaku sitnicu?
Nekako imam utisak da se svi stalno trudimo zadiviti nekoga. Prijatelje. Bake, deke. Vaspitačice. Komšije. Ljude u marketima. Ljude po parkovima. Slučajne prolaznike.
Kao da svi, po svaku cenu, i deca i roditelji moramo biti savršeni.
Jer ako nismo to je onda neprihvatljivo. I mimo svih pravila. Poveriti se nekom da sam klonula skroz i da nemam ni snage ni strpljenja ni živaca bilo bi ravno društvenom samoubistvu.
Već sutra bi svi o tome pričali, kudili, čudili se... A niko hrabrosti ne bi imao da javno istupi i prizna da se i sam ponekad osećao tako. Jer nije bitno što svi imamo nekakav svoj problem. Bitno je da je neko svoj problem otkrio pa hajde još malo da mu otežamo.
Isto je i u našem ponašanju prema deci. Našem doživljaju njih samih. Mora ići na engleski. Uskoro i na nemački. Pa onda kad napuni 9 neka krene i na japanski. Pored gimnastike neka ide i na balet i na klavir i na atletiku. Bazen se podrazumeva. Ne znam samo kako da uklopim matematiku, ali do petog rodjendana ćemo i to smisliti. Ionako ništa ne rade u vrticu. Dete je tamo do pet a posle ima pregršt stvari koje treba obaviti. A pošto ima i kuče koje smo mu kupili mora i o njemu da brine. Pa pobogu dete ga je tražilo.
Sedela sam pre par dana sa jednom tako milom i pametnom, okupiranom devojčicom. Mama joj je obećala ceo vikend za njih dve ako se u gostima bude lepo ponašala. Bilo je potrebno da nam otpeva nešto i izrecituje omiljenu pesmu na francuskom. Ako bih vam rekla da je ova devojčica od šest godina moj idol da li biste pretpostavili šta je uradila?
Čim je došla kod nas krenula je sa izmotavanjem, imitirala je glasove, tortu jela prstićima, učila moje dete da stoji na rukama. Strašno, reći će neki. Da li ste ozbiljni? Reći cu tim nekima.
Majka je opominjala, vrtela se, pravdala... Rekla sam joj, pusti je. Ona je dete. Ovde se oseća dobrodošlo. Neka se igraju. Ali spremila je recitaciju za vas, bila je uporna majka. Prosto ne znam šta joj je. Možda je zbog vašeg deteta podetinjila. Mozda, rekla sam.
Zasto ne recituješ? - pitala je majka. Zato sto bih radije da se igram. - rekla je devojčica. I zato što za vikend imam tri treninga, matematiku celo prepodne a u nedelju ti nisi tu, tako da znam da nema ništa od tvog obećanja.
Majka je nervozno poskočila. Devojčica se nasmejala. I onda me ljubazno upitala da li mom sinu može da čita bajke. Klimala sam glavom par minuta i u tišini, jer je majka izašla da telefonira, u sebi ponavljala kao mantru - ovakvo dete bih usvojila. Evo odmah.
P.S. Moje dete ide samo na engleski i sportić. Da ne mislite da ga teram na sve gore navedeno. Mada, bilo bi dobro da ga upišem na matematiku, japanski, nemački, francuski, i da dobije psa. Osim psa, kažu mi da sam za ostalo zakasnila. Sve to se počinje učiti sa tri do pet meseci. A mi već pet godina imamo. Kako kasnimo, kako kasnimo. 😂😂😂