Grešimo, pa šta sad?

Najveća greška svakog roditelja je što misli da on zna najbolje za svoje dete. Ne samo što misli, on je ubedjen. Opčinjen. Zaludjen. I uporan. Da dete radi po njegovom. Najbolje.

Druga greška koju roditelji prave dolazi iz razloga što svoje dete i vreme u kom dete živi konstantno porede sa sobom kada su bili deca i vremenom kada su oni rasli. Koliko puta ste čuli: To nije bilo tako u moje vreme... Mi nismo imali računare... Gledali smo jedan crtani dnevno. U 19:15... I tako iz generacije u generaciju. Uslovi života sve bolji i bolji. Generacije dece sve gore i gore.

Pa se onda nižu tako neostvareni snovi roditelja, uticaji različitih životnih stilova ili načina življenja, uticaji drugara, vremena... Jednostavno previše faktora.

Od malene mrve, preslatke bebe koju smo učili životu, stignemo do pravih malih osoba koji postaju ljudi. A sad kakvi... Videćemo. Ali ako su nas bar malo slušali, kao što spomenuh na početku, onda će biti najbolji.

I uopšte mi nije bila namera da generalizujem sve roditelje. Niti radimo svi isto. Iskreno da vam kažem kada sam počela da pišem samo sam htela da opišem neke presmešne situacije sa mojim klincem. Ali verovatno su mi misli odletele... Te sada čitate tekst kao ovakav...

U svakom slučaju, mozda znate, ja obožavam Hari Potera. To je za mene prava magija, ceo serijal knjiga stoji uramljen poput ikone, a filmove sam i mogla bih ponovo gledati trista puta. Hari Poter je za mene sreća, smeh i ljubav. I naravno, ne bih bila majka sa početka teksta da ovu svoju ljubav nisam prenela na dete. Prvo smo gledali film. Prvi deo. Odgledao je ceo bez pauze. Tada je imao oko četiri godine. Sa pet sam mu prvi put čitala isti deo pred spavanje. Stigli smo do pola knjige. I bila sam preponosna. Moje dete obožava i Rona i Hermionu. Zna ko je Dambldor! Hej. A onda je poželeo sovu za ljubimca. Jedva sam objasnila da to baš nije izvodljivo kad me upita kada će on dobiti pismo. Kakvo pismo, pokušala sam se napraviti luda... Pa da budem čarobnjak! Aaaaa, uf... Pa kad napuniš 11. Dobro je, do tad sam mirna...

Ali imamo sad novih problema koji su nas okupirali. Pred spavanje uglavnom čitamo. Medjutim, kako je evidentno da mi trebaju naočare i to pod hitno, reših da sve priče zamenim pesmicama. Tako da sada, na opštu radost komšiluka pevamo dete i ja na sav glas. Srećom u krevetu smo već u osam, pa ne remetimo puno kućni red. 

Pevamo tako razne dečije pesmice, na engleskom, srpskom, ponavljamo se iz noći u noć. I tako sam jedne večeri, sasvim slučajno, kada sam ostala bez pesmica koje mi već nisu dosadile, otpevala dve pesme Balasevića (To je moja druga osoba za obožavati). Moj junak zaspao je za tri minuta.

Ne znam da li su mu iste prijale ili mu možda bile dosadne (ne znam kako bih prešla preko toga), ali nastavila sam iz večeri u večer da pevam. Provincijalku... D-mol... I dete bi zaspalo skoro odmah. A i muž pored njega. 

Do pre neke večeri. Pevala sam pevala i pevala. Sve dečije znane pesmice. Ništa. Pa rekoh ajde da probam sa isprobanom metodom. Pa sam pevala sve Balaševićeve pesme trudeći se da biram one više vedre. Ne ide baš da detetu od pet pevam Slovensku ili Bezdan. Dete leži, budno i traži još. Stigoh ja do Vase Ladačkog. Prvo spomenuh Vasinu mamu. Kako je umrla. Kaže meni dete: Je l' to znači da je otišla na nebo? Ja potvrdih. Pa onda na red dodje i Vasa. Kaže moje dete: Pa je l' sada i on otišao na nebo? I to potvrdih. A tata? -upita.

On nije. Uf, reče moj dečak. Dobro da je bar neko živ. Rasplaka se malo pa je zaspao. A ja sam rešila da ću malo da usporim i da prestanem da namećem detetu svoje izbore.

Jer grešimo svi. Zato smo roditelji.