Zasto je vazan 8.mart?

U doba kada je sve izgubilo smisao i značenje, ostao je 8. mart kao datum kojeg se držimo i isti kao društvo slavimo i favorizujemo, i nebitno  je da li znamo šta predstavlja ili ne, već je važno da li smo ili nismo nešto dobile... 

Ako jesmo onda je bitno šta smo to dobile, od svih... I muževa i od firme i od svih poznatih i manje poznatih lica. 

Ostaće trag u vidu slika po društvenim mrežama, prenasmejana lica srećnih dobitnica, hvaljenje komšinicama koje nisu imale tu sreću da dobiju poklon, ili večeru uz romantičnu atmosferu... I to će biti to... Već sutra niko više neće spominjati ništa i unapred će se radovati nekom novom prazniku kada je pod obavezno dobiti poklon. Ili ako cemo biti politicki korektni danima kada se slave žene ili ljubav ili nešto treće.

Ako nismo dobile poklon, sa prezirom ćemo prevrtati očima na svaki pomen poklona, iz rukava vaditi statistiku i činjenice da su žene  nikad ugroženije i tvrditi da se žene trebaju poštovati, voleti, darivati svakog dana. Da jedan dan godišnje nije dovoljan ženi za ukazati joj da je vredna svake vrste poštovanja i ljubavi. Neke će ići dalje, napominjući da to više nije dan žena nego ljubavnica (koje su valjda isto žene, ili grešim...). Govoriće da su srećnice koje su dobile večeru iste noći u svojim domovima završile tako što su prale sudove ili veš svojim ljubavima do duboko u noć...

Mene 8. mart asocira na starog deku koji žuri sa pijace noseći buket mirisnog cveca. Istog tog deku koji svake subote svoju dragu baku i ćerku obraduje sličnim poklonom. Jer je naučen tako. Jer veruje i živi tako. Jer oseća isto.

Mene 8. mart asocira na teško skupljenih 20 dinara u vreme kada još ni u školu nisam išla i potragu za cvećem koje sam, za tu malu, jedva prikupljenu sumu, mogla kupiti majci. Mislim da su bile ljubičice... Mislim, ali ne znam sigurno. Ali sećam se da je tog dana bila subota i da je sve mirisalo na kišu i da me je majka pitala da li sam i komšinici kupila poklon. Onda sam plakala i ja i nebo i mislila sam da sam najgora devojčica na svetu što se drugih žena nisam setila. Svakoj ženi treba uzeti poklon. Jer sam bila naučena tako...

Neko reče da 8. mart vezuje za neke starije ljude... Ili za prošla vremena... Ja kao majka jednog dečaka i supruga (kako u šali kazem još jednog dečaka), i slažem se i ne slažem...

Da li mislim da je to bitan praznik? Da li je smisao u poklonima, u tome da me se neko seti ili ne? I šta sama od istog dana očekujem?

Noć uoči praznika, moje dete je veselo poskakivalo i svaka tri minuta pitalo tatu: Mogu li sad da joj dam? Ne? A sad? Kad smem?

Ujutru mu je prva misao bila: Mamaaaaaaa! Imam nesto da ti dam. I tako sam dobila moj prvi osmomartovski poklon. Čestitku od mog dečaka koji je bio presrećan.

I ja sam bila srećna sa njim. Na poslu smo od kolega dobili čokolade. Što je bio divan gest pažnje budući da je nas 20 a njih nekoliko... Pažnju smo uzvratile doručkom...

A onda sam ceo dan čekala poklon od muža... Ceo dan. Da li zato sto sam navikla? Ili sam pala pod uticaj svih prepreprenasmejanih lica koja su me gledala sa fotografija... Okićenih poklonima...

Dosla sam kući. Glasno prokomentarisala ispred prijatelja na kafi kako je za mene 8. mart izvikan praznik... A onda kada smo ostali sami kod kuće, histerično upitala: I gde je moj poklon? Nisam računala na to da je naš sin i dalje budan... Te je odmah skočio na tatu i kao mali papagaj ponavljao: Gde je mamin poklon, gde je mamin poklon? Hajde tata izvuci se, uzmi nacrtaj nešto.

Eh... Nacrtaj nešto. Jer dovoljan je znak pažnje. Šta ćeš... Naučena sam tako...