Preterivanje ili kako smo došli do ovoga?

Možda zato što imamo samo jedno dete. Možda zato što nas naš junak, sada već sa pet i po godina, vrti oko malog prsta. Možda iz razloga što mislimo da previše vremena provodimo odvojeno (on u vrtiću, a mi na poslu). Možda zato što svi to drugi rade. Ili ne rade, a nama se tako čini. Ili zato što želimo da je on uvek nasmejan, što je priznaćete bedan izgovor, jer koji roditelj to ne želi za svoje dete. Možda zato što se pokloni više ne dobijaju samo praznicima i za rođendan. Već smo decu navikli da svakog dana dobiju nešto od nas. 

Tek, došli smo u situaciju da od igračaka disati ne možemo. I nemamo slobodnog mesta više. Ni na terasi. Ni ispod kreveta. Ni po krevetima. Kutijama po ormanima. Sakupi sve plišano voće i povrće. Sakupi celu kolekciju Braće Kret (o njima ću u nekom od sledećih priča. jer oni su moram priznati sjajni, ali jednostavno previše ih je).  Te pronađi sva robo-slova i robo-brojeve. Diznijeve junake. O albumima ne vredi ni da počinjem. Magnetima. I knjigama. Džeronimo deo 35. Lego figurama.

Shvatam, sve je to zakon prodaje, ponude i tražnje. Dečije male oči gledaju reklame, izloge, i traže, traže i traže. I šta preostaje jadnim roditeljima? Da slepo ispunjavaju želje. Jer kao što rekoh, svi žele nasmejano dete. Čak i kada deca ne traže isto, evo priznajte sebi, da li ste nekada rekli, dobićeš tu i tu igračku kao nagradu... Za odlazak stomatologu, za diplomu sa engleskog, za peticu u vrtiću/školi... Ili danas si bio jako dobar, zaslužuješ iznenađenje... Priznajem, ja to radim. Samo mi se čini, ne znam grešim li, da smo došli do tačke, kada naše dete dobija poklone svakog dana.

Dok je bio mlađi, vodila sam se teorijom, poklanjaću mu po sitnicu svakog dana. Pričala sam vam već. Jednom sam mu donela mrava (kog smo uredno vratili gde smo ga i našli). Donosila sam mu grančice, cveće, čokoladice, grisine... Ali nekako je to preraslo u preterivanje. U ono meni odvratno i ružno: Šta si mi danas kupila mama? U čisto materijalno. I beskorisno.

Evo živa nisam, ali objasnite mi, šta će detetu od pet i po godina, sve te silne voćke i povrće? Prvog dana ih je poređao po krevetu. Drugog dana ih je lovio ribarskom mrežom. Trećeg dana ih je poređao na fotelju i zaboravio na iste. Daleko bilo da ove igračke nisu divne. Jesu. Preslatke, prelepe, i ne govorim bukvalno samo o njima. Govorim o tome, da se moje dete isto tako divno igra i zanima sa loncima i poklopcima kad ode kod babe. Ili običnom kesom koju baca u vis i hvata, i tako u nedogled.

Da je potrebno nekada reći i ne. Želiš novu igračku? Šta ćemo sa preostalih 2758? Da ih spakujemo za dečicu koja nemaju? Da je potrebno nekada sačekati stvaran, pravi povod. Da dete oseti uzbuđenje i radost isčekivanja poklona koji će mu stići za par meseci od Deda Mraza... Ne znam otkud mi on u ovoj priči, kažu da je leto trenutno :). 

Navikli smo decu da samo pruže prstiće i dobiju šta žele. Niko ne postavlja pitanje koliko to nešto košta? I vredi li? Postali smo sakupljači svega i svačega, verujte mi evo, mi čak i flašice vode sakupljamo. Jer su sve različitih boja i dete nam je tako reklo...

Negde smo u svom tom preterivanju izgubili pojam o tome ko je kapetan broda, i ko upravlja kormilom... Ugađamo, mazimo, štitimo... I verujem da treba da bude tako. Ali određene stvari se moraju znati. Ceniti. Poštovati. Čemu učim svoje dete ako mu za svaku peticu iz vrtića kupujem igračku koju je poželeo? A koja za nekoliko dana završi na dnu kutije za igračke i gubi joj se svaki trag.

Sve do nekog trenutka kada dete ne zaturi nešto, pa izbaci sve igračke iz kutija na sred sobe. I krene da se čudi: Vau, vidi ovo mama, ove autiće nisam video od kad sam bio beba. Vidi, vidi, imam i sedam traktora. Vau, vidi bebe divljih životinja. I superheroji. Jao, skroz sam zaboravio na ove nindža kornjače. I to tako traje sat-dva, a nakon toga mama sakuplja igračke u sobi i svečano se u sebi zaklinje da više nijednu igračku neće kupiti naredna tri meseca, jer stvarno nema potrebe za time. Malo je tri. Narednih šest, taman do Nove. - govorim mužu.

A onda, koliko već sutradan, dete donosi nove igračke koje je dobio na poklon od bake. Znaš mama, ovo su prve dve iz kolekcije. Ima ih još 18. Smeška mi se i umiljava, srećan i siguran da sam sve upamtila i da će već sve sakupiti.

Smeškam se i ja. Onako nervozno. Ili ću naučiti da istrajem i budem jaka, pa će tih preostalih 18 dobiti do 18-og rođendana, ili ću pojesti sve što sam napisala (uključujući i računar), pa do kraja jula kupiti preostale igračke i kompletirati kolekciju. U tom slučaju, mogla bih i sebe da izbacim iz stana, jer evidentno je da pored svih tih igračaka neće više biti dovoljno mesta.