Predškolac

Imamo predškolca. Hvalimo se svima. I mnogo smo srećni. Bar dok se hvalimo. Potajno u četiri zida već strepimo od prvog razreda. Da li će se snaći? Kako će mu biti?

Koju ćemo školu? Kakve li su učiteljice? Treba li već tečno da čita ili ne? 

Imamo predškolca. I boli nas glava.

Kad je pre porastao. Još juče sam ga nosala i tepala mu. Prvi zub. Prvi pad. Prvo mama.

Kažem sebi: Saberi se majko. Neće u rat. U Ameriku. Samo će u školu. Sledeće godine. Mislila sam majko da nisi paničar. Čemu tenzije i stres. Imaš divno dete.

Odgovaram sebi: Ali još ne zna tečno da čita. Čita slogove. I latinicu mi ponekad meša sa ćirilicom. A kada radimo zadatke iz matematike bude miran samo pola sata. Onda se vrpolji i igrao bi se.

Majko! Dižem glas. Pa normalno je što bi da se igra. Dete je. Za decu je igra.

A ne, ne može samo da se igra. Ne ide se nespreman u rat. Mislim, Ameriku. Dovraga, mislim u školu.

Majko, ne budali. Idi negde relaksiraj se. A dete pusti da uživa malo.

Dobro, može tako- potvrđujem. Ali u ponedeljak. Samo tad smo slobodni.

?

Pa imamo treninge. I bazen. Mora i u pozorište, tamo uči da ne bude tako stidljiv. Prijavili smo se i na neku radionicu u vezi životinja. A onda i rodjendan u nedelju. Znači, opustiću se u ponedeljak. Mada ne mogu sledećeg imam i ja neke obaveze. Možda ću moći kad završi školu. 

Osnovnu ili srednju? - pitam ironično.

Što je još čudnije, odgovaram na isto pitanje, pomalo zbunjena sa: Ne znam. Stvarno ne znam...

Tek je mesec dana predškolac. A ja sam tako umorna. 

Majko, veruješ li ti u svoje dete?

Verujem, naravno da verujem. Ali se i plašim. Svi pričaju da se škola mnogo promenila. I učitelji. I deca. Šta ako mu bude teško? Ili mu bude dosadno, zato što to već zna. Šta je ispravno i mudro?

Prati dete. Njegov ritam. Prati potrebe i želje. I pusti ga da se igra. Jer igrati se je dar. Pustiti maštu i krila i leteti. Veruj mu. I veruj sebi.

A šta ako...?

Nema šta ako. Do škole ima još godinu dana. Naučiće i zaboraviće mnogo toga. Pa će se opet svega setiti. Jednom je predškolac. Neka uživa u tome.

Neka sam donosi odluke. I sam radi stvari.

Dobro. Uradicu tako. - klimam glavom. Verujem svom detetu. Idem da ga zagrlim. Sine! Sine! Gde si? Aaaaaa, pa pobogu dete zašto se penješ na naslon fotelje, prevrnućeš se, pašćeš...

Pa sad smem. Sad sam predškolac. Moram nekako da pobedim tatu. Mislim, Kapetana Kuku. 

Eto o tome ti pričam. Govorim sebi. Druga ja ne odgovara.