Okean ili kako sam ponovo zavolela Nila

Pročitajte nešto od Gejmena. Govorila sam. Evo uzmite Nikadođiju. Ili Američke bogove. Niste čitali Knjigu o groblju. Morate. Odmah. Bez odlaganja. Bez obzira na godine.

Ako izuzmem Miomira Petrovića i Aleksandra Tešića, mislim da bi se Nil Gejmen mogao svrstati u  tri autora čije sam knjige bezbroj puta preporučila. Sa osmehom na licu. I sa zadovoljstvom.

Dobro, priznajem, ja generalno volim da pričam o knjigama. I svako moje oduševljenje delom i autorom moram podeliti istog trenutka. Sa prijateljima. Kolegama. U nekim prošlim vremenima, i sa svima koji bi ušli u knjižaru u kojoj sam radila. Radost bi mi bila još veća kada bih videla da je neko postao zagriženi obožavatelj preporučenog pisca ili knjige.

I sada vi meni objasnite kako mi se moglo dogoditi da propustim Nilov Okean na kraju puteljka? Kako neko ko je pročitao svaku njegovu knjigu plus neko ko je jurio njegove intervjue, oduševljen njegovim izražavanjem, može propustiti roman koji se čita u jednom dahu? Roman zbog kojeg već drugu noć ne spavam i razmišljam o svemu.

Jurila sam po biblioteci neke knjige, i ugledah Okean i pomislih šta ovo bi, sigurno sam je ranije pročitala. Uzela sam je, i iste večeri, dok sam čekala dete sa treninga, otvorila, započela.

Već od prvih stranica kao da me je knjiga uvukla u svoje stranice. Ušla sam u ovu bajku i vreme je stalo. Postojali su samo oni, junaci ove priče. Dečak od sedam i devojčica od 11 godina. Sve što se njima dešavalo, dešavalo se i meni.

Bacili su me nazad u detinjstvo, izmešala su se osećanja, verovanja. Vratile priče kada sam imala isto toliko godina. Jurcala sam po farmi neustrašivo. Plašila se kada i oni. Dozivala svetlo. I hrabrila ih dalje.

Pomislila sam tužno, koliko su zbilja nesrećni svi oni koji Okean još nisu otkrili. Koji nisu spoznali prijateljstvo. Shvatili šta znači žrtva. Omirisali strah od nekih tamo utvara, buva, odraslih.

Ako neko pomisli da je ovo priča za malu decu greši. Mada bih veoma volela da je moje dete pročita. Kada bude vreme za to. Ako me pitate da li je ovo klasična bajka, potvrdno ću vam klimnuti glavom. U njoj imate i zlu vešticu, i glavnog junaka, ponekad neustrašivog, ponekad plašljivog. I zla čudovišta i dobre vile. A ako me pitate da li stvarno čitam bajke...Da, čitam. Da, verujem. Pronašla sam ja nju. Ili ona mene.

A ko ovu bajku nije pronašao nikada i neće. Jer u bajke ne veruje. I nije spreman da ih pusti u sebe. Ali, ako u vama postoji makar mali deo koji veruje, dete koje je u vama i željno je avanture, ako ste spremni da odvojite malo vašeg vremena kako biste zauzvrat dobili mnogo više, krenite do najbliže biblioteke ili knjižare, i započnite put.

Neka vas ne plaše krici i emocije. Pronađite se u zaboravu i verujte u Okean.

A ako vam se učini da to Okean nije, nego samo malo, premalo jezero, protljajte oči i pogledajte opet. Videćete, kraj se nigde ne nazire. A vi nećete spavati. Ili ćete stvari gledati drugačije.