Šta sve možeš za sat vremena?
Ovaj tekst bi u stvari trebalo da nosi naziv: Šta sve možeš za sat vremena dok ti je dete na treningu, engleskom, radionici, plivanju, času klavira ili matematike?
Ali je realno predugačak. A i nelogičan. Jer to onda više i nije sat vremena nego pet, šest i više sati!
Ali da se vratim temi. Šta sve možeš?
- Možeš da sediš u obližnjem kafiću. Sama ili sa drugim roditeljima. Od toga zavisi da li ćeš biti prepuštena planiranju detetove budućnosti do recimo fakulteta, što priznajem neretko činim, ili ćeš prepričavati dečiji dan iz vrtića, sa sve dečijim pričama o tome ko je kome šta rekao, ko je bio dobar a ko ne, i ko je tražio tri tanjira dodatka. Kolača naravno!
- Možeš da odjuriš u najkraći mogući šoping. Za dete naravno, za koga bi drugo! Nema veze što mu je skoro bio rođendan, i sto je dobio toliko divnih stvari za obući. Dve tri majčice neće škoditi! Čarape uvek trebaju. Gaće takođe! Ako te to mrzi, onda je opcija jedan za tebe! Sedi lepo u kafić pa uživaj! A onda posle sa detetom u kupovinu! Jeste da ćeš ga juriti između rafova i po radnjama i da će te svi prodavci mrzeti iz dna duše, ali nema veze!
- Da nisu toliki redovi po bankama i marketima možda biste i tamo mogli malo, ali s obzirom da su redovi u nedogled, ostavite to za neku drugu priliku! Tako da pošto ova opcija otpada, možda možete do obližnjeg parka kako biste udahnuli malo svežeg vazduha i napunili baterije. Pod uslovom da ne pada kiša i pod uslovom da ne živite u kakvom zagađenom gradu. Ako se to desi, vi trk nazad u kafić. Bolje da udišete dim cigareta nego zagađeni vazduh. Verujte mi. Ja sam iz Pančeva!
- Za sat vremena vernog čekanja, možete obaviti neki telefonski razgovor. Pozvati osobi koju niste dugo čuli, kako biste na miru mogli porazgovarati. E sad, problem nam pravi nekoliko stvari. Opet ona kiša, jer ne možete na mokrom stajati i šetati, zatim ono zagađenje, pa čak i kafić ukoliko je buka ili sedite sa drugim roditeljima. Znam ja da biste vi svakako i sa tom drugom osobom sa druge strane žice ponajviše o detetu pričali ali ostavite to za predveče kada dete zaspi. Ukoliko vi ne zaspite pre njega.
- Da vidimo šta se još može. Možete čitati neku knjigu kao što ja ponekad činim. Jeste da je malo retro i možda neuobičajeno, gledaju vas ispod oka, gurkaju se, smeju, ali imate i opciju knjiga na telefonu ako ne želite da odskačete, pa lepo nos u telefon i nećete se puno razlikovati od ostatka sveta. Svakako i ovo podrazumeva da sedite negde, prekrštenih nogu, pijuckajući kafu. Budem li još jednom spomenula kafić, drmnite me knjigom u bilo kom formatu po glavi!
U svakom slučaju, možete mnogo toga. Viđala sam ja mame koje spavaju u svlačionicama, tate koje treniraju dok čekaju klince, nervozne, gladne mame i tate koji jure na najbližu pljeku dok čekaju svoje zlato, bake i deke koji uskaču kao zamene, savršeno organizovane dadilje... i kod svih se sve svodi na dovoženje, čekanje i povratak kući.
Nikako da se otmem utisku da su mene roditelji odveli na prvi trening i posle pustili da idem svojim putem okružena drugaricama iz tima, bez pomisli da me vode, čekaju, i troše svoje vreme... I to ne zato što su me manje voleli, već zato što je to neko drugo vreme bilo, bezbrižno i nevino. Pa smo mogle pola sata pešaka do treninga, Ivana, Tijana, Maja, Anđa, Senka i ja, uz vesela lica, bez bojazni, uz pesmu, do sale za trening i nazad, dok su mame i tate imale malo vremena za sebe i svoje obaveze... Možda smo bile malo starije, pa smo mogle same. Ili zato što smo rasle u manjem gradu a ne u ovoj džungli od glavnog grada... Ali sasvim sigurno znam da me mama u kafiću nije čekala. Imala je pametnija posla. I život za živeti.
Ali je realno predugačak. A i nelogičan. Jer to onda više i nije sat vremena nego pet, šest i više sati!
Ali da se vratim temi. Šta sve možeš?
- Možeš da sediš u obližnjem kafiću. Sama ili sa drugim roditeljima. Od toga zavisi da li ćeš biti prepuštena planiranju detetove budućnosti do recimo fakulteta, što priznajem neretko činim, ili ćeš prepričavati dečiji dan iz vrtića, sa sve dečijim pričama o tome ko je kome šta rekao, ko je bio dobar a ko ne, i ko je tražio tri tanjira dodatka. Kolača naravno!
- Možeš da odjuriš u najkraći mogući šoping. Za dete naravno, za koga bi drugo! Nema veze što mu je skoro bio rođendan, i sto je dobio toliko divnih stvari za obući. Dve tri majčice neće škoditi! Čarape uvek trebaju. Gaće takođe! Ako te to mrzi, onda je opcija jedan za tebe! Sedi lepo u kafić pa uživaj! A onda posle sa detetom u kupovinu! Jeste da ćeš ga juriti između rafova i po radnjama i da će te svi prodavci mrzeti iz dna duše, ali nema veze!
- Da nisu toliki redovi po bankama i marketima možda biste i tamo mogli malo, ali s obzirom da su redovi u nedogled, ostavite to za neku drugu priliku! Tako da pošto ova opcija otpada, možda možete do obližnjeg parka kako biste udahnuli malo svežeg vazduha i napunili baterije. Pod uslovom da ne pada kiša i pod uslovom da ne živite u kakvom zagađenom gradu. Ako se to desi, vi trk nazad u kafić. Bolje da udišete dim cigareta nego zagađeni vazduh. Verujte mi. Ja sam iz Pančeva!
- Za sat vremena vernog čekanja, možete obaviti neki telefonski razgovor. Pozvati osobi koju niste dugo čuli, kako biste na miru mogli porazgovarati. E sad, problem nam pravi nekoliko stvari. Opet ona kiša, jer ne možete na mokrom stajati i šetati, zatim ono zagađenje, pa čak i kafić ukoliko je buka ili sedite sa drugim roditeljima. Znam ja da biste vi svakako i sa tom drugom osobom sa druge strane žice ponajviše o detetu pričali ali ostavite to za predveče kada dete zaspi. Ukoliko vi ne zaspite pre njega.
- Da vidimo šta se još može. Možete čitati neku knjigu kao što ja ponekad činim. Jeste da je malo retro i možda neuobičajeno, gledaju vas ispod oka, gurkaju se, smeju, ali imate i opciju knjiga na telefonu ako ne želite da odskačete, pa lepo nos u telefon i nećete se puno razlikovati od ostatka sveta. Svakako i ovo podrazumeva da sedite negde, prekrštenih nogu, pijuckajući kafu. Budem li još jednom spomenula kafić, drmnite me knjigom u bilo kom formatu po glavi!
U svakom slučaju, možete mnogo toga. Viđala sam ja mame koje spavaju u svlačionicama, tate koje treniraju dok čekaju klince, nervozne, gladne mame i tate koji jure na najbližu pljeku dok čekaju svoje zlato, bake i deke koji uskaču kao zamene, savršeno organizovane dadilje... i kod svih se sve svodi na dovoženje, čekanje i povratak kući.
Nikako da se otmem utisku da su mene roditelji odveli na prvi trening i posle pustili da idem svojim putem okružena drugaricama iz tima, bez pomisli da me vode, čekaju, i troše svoje vreme... I to ne zato što su me manje voleli, već zato što je to neko drugo vreme bilo, bezbrižno i nevino. Pa smo mogle pola sata pešaka do treninga, Ivana, Tijana, Maja, Anđa, Senka i ja, uz vesela lica, bez bojazni, uz pesmu, do sale za trening i nazad, dok su mame i tate imale malo vremena za sebe i svoje obaveze... Možda smo bile malo starije, pa smo mogle same. Ili zato što smo rasle u manjem gradu a ne u ovoj džungli od glavnog grada... Ali sasvim sigurno znam da me mama u kafiću nije čekala. Imala je pametnija posla. I život za živeti.