Đak prvak 😉
Danas je ponedeljak. Drugi septembar. I ni po čemu se ovaj dan ne razlikuje od svih ostalih.
Odnosno, ne bi se razlikovao da nemamo đaka prvaka. A svaki roditelj zna šta to znači.
Ja sam eto ustala još juče, prvog septembra ujutru, odvela dete kod frizera, odgegala se i sama do frizera, napravila šiz friz, spremila odelca za prvaka, tatu i mene, u pola šest poslepodne htela i da krenem na svečani prijem, sva euforična i srećna, dok su me moji dečaci zbunjeno gledali i samo na kraju rekli: Opusti se, prijem prvaka je sutra. Danas je nedelja.
Dovraga, a taman sam se lepo našminkala i sredila. Možda da se zamrznem ovakva, i sutra u pola šest samo nastavim dalje.
Umesto zamrzavanja, jer još nisam ovladala tom veštinom, odlučih se za nespavanje. Nije mi prvi put i šta mi teško. Momci ipak nisu izdržali, pa su otišli u carstvo snova, pre toga igrajući se igara, koje su i bebe prevazišle.
Rekoh mužu, shvataš li ti da on kreće u prvi sutra? Kakve igre, kakva glupiranja? Pusti ga da se igra, kaže mi. Dobro, pustiću ga, ali nemoj posle meni da kukate. Ja da se pitam već bi fiziku učio.
Ostala sam tako budna, čitajući tekstove o tome šta sve đak prvak treba da zna, da radi, da misli, na koje znakove da obratimo pažnju, šta kažu učitelji, šta misle psiholozi, šta kažu roditelji.,.
U pola tri, probudila sam muža, sva u panici i vrisnula: Aaaaaa, izgleda da se nismo dovoljno dobro pripremili za školu. Aman, ženo, lezi spavaj, sve će biti u redu, šta ti je sad u pola noći?
Kako šta mi je? Evo u ovom magazinu sam pročitala iskustva roditelja da dete mora da zna i latinicu odmah, i još jedan jezik pored engleskog. Kažu niko u školi to neće sa njim raditi...
Naučiće, kad bude trebalo. U školi, sa nama, sam, hajde spavaj samo... ubeđuje me muž.
Da, da, hoću... govorim i nastavljam da surfujem po netu.
Šta sad radiš, pita me muž, dok haotično prevrćem stvari po stolu... Kako misliš, šta radim, tražim broj nastavnice francuskog, od sutra će da krene, samo da joj pustim poruku...
Ne, ne mogu više, idem da spavam, govori mi i odlazi. Ma, koga briga, sve ću sama da sredim, i zašto mi se sad nastavnica ne javlja? Možda zato što je tri ujutru, govori mi razum. Ma, spavanje je ionako precenjeno.
Negde pred zoru, uhvati me san. Bolje da nije, em sam pokvarila frizuru, em sam imala takav košmar, da prosto ne znam gde sam kad sam ustala. Na telefonu me čeka sto poruka sadržaja: Srećan polazak u školu! Jao hvala vam divni ljudi, ali sreća nam nije potrebna, nego samo učenje, učenje i prokleta nastavnica francuskog koja se ne javlja.
Dok pravim doručak, slušam klinca kako se i dalje igra, pa vrištim na njega iz kuhinje, halo prvačiću, to što ti je prijem tek večeras ne znači da danas nema učenja. Hajde, Bukvar u ruke i kreći. Ali mama, to sam čitao celo leto. Pa ti ponovi, a sad ćemo i u biblioteku da uzmemo nešto na francuskom. Mama, ja ne znam francuski. Pa to ti dušo i kažem, vreme je da naučiš. Mama, ali ja bih da se malo igram, i ti si mi ranije rekla da je škola jedna velika igra, i da je potrebno da budem pažljiv i slušam i lepo kroz igru učim.
Ja to rekla, nemoguće, mora da nisam bila pri sebi. Nego, hajde da probaš odelce za školu...
Da neće malo vruće da mu bude u košulji, sakou i pantalonama? I skini tu leptir mašnu, ne ide na matursko veče... dobacuje muž. Vruće, vruće? Kako da mi bude vruće, jednom se kreće u školu? A i on sam je tražio leptir mašnu, je li tako sine? Nisam, neću mašnu... Tražio si tražio, sećaš li se da si dobio sladoled a obećao da ćeš nositi istu! Nisam, mogu li da vratim taj sladoled, zašto ne mogu krokodil majicu? Jao, u majici da ideš, em ne znaš francuski em bi u majici, pa nismo mi neki klošari.
Draga, spale su ti lokne, možda malo da ih popraviš, govori mi muž...
Trčim do ogledala, i vidim izbezumljenu ženu, raščupane kose i razmazane maskare...
I budim se iz sna... i Bogu hvala ništa od ovog nije stvarno... dete je u majici koju on želi, srećno čeka polazak u školu, igra se i uživa, a ja...
Imam samo malu tremu, ali to nije ništa strašno i čudno, preovladava ponos a ne strah, i jedva čekam prijem večeras.
Odnosno, ne bi se razlikovao da nemamo đaka prvaka. A svaki roditelj zna šta to znači.
Ja sam eto ustala još juče, prvog septembra ujutru, odvela dete kod frizera, odgegala se i sama do frizera, napravila šiz friz, spremila odelca za prvaka, tatu i mene, u pola šest poslepodne htela i da krenem na svečani prijem, sva euforična i srećna, dok su me moji dečaci zbunjeno gledali i samo na kraju rekli: Opusti se, prijem prvaka je sutra. Danas je nedelja.
Dovraga, a taman sam se lepo našminkala i sredila. Možda da se zamrznem ovakva, i sutra u pola šest samo nastavim dalje.
Umesto zamrzavanja, jer još nisam ovladala tom veštinom, odlučih se za nespavanje. Nije mi prvi put i šta mi teško. Momci ipak nisu izdržali, pa su otišli u carstvo snova, pre toga igrajući se igara, koje su i bebe prevazišle.
Rekoh mužu, shvataš li ti da on kreće u prvi sutra? Kakve igre, kakva glupiranja? Pusti ga da se igra, kaže mi. Dobro, pustiću ga, ali nemoj posle meni da kukate. Ja da se pitam već bi fiziku učio.
Ostala sam tako budna, čitajući tekstove o tome šta sve đak prvak treba da zna, da radi, da misli, na koje znakove da obratimo pažnju, šta kažu učitelji, šta misle psiholozi, šta kažu roditelji.,.
U pola tri, probudila sam muža, sva u panici i vrisnula: Aaaaaa, izgleda da se nismo dovoljno dobro pripremili za školu. Aman, ženo, lezi spavaj, sve će biti u redu, šta ti je sad u pola noći?
Kako šta mi je? Evo u ovom magazinu sam pročitala iskustva roditelja da dete mora da zna i latinicu odmah, i još jedan jezik pored engleskog. Kažu niko u školi to neće sa njim raditi...
Naučiće, kad bude trebalo. U školi, sa nama, sam, hajde spavaj samo... ubeđuje me muž.
Da, da, hoću... govorim i nastavljam da surfujem po netu.
Šta sad radiš, pita me muž, dok haotično prevrćem stvari po stolu... Kako misliš, šta radim, tražim broj nastavnice francuskog, od sutra će da krene, samo da joj pustim poruku...
Ne, ne mogu više, idem da spavam, govori mi i odlazi. Ma, koga briga, sve ću sama da sredim, i zašto mi se sad nastavnica ne javlja? Možda zato što je tri ujutru, govori mi razum. Ma, spavanje je ionako precenjeno.
Negde pred zoru, uhvati me san. Bolje da nije, em sam pokvarila frizuru, em sam imala takav košmar, da prosto ne znam gde sam kad sam ustala. Na telefonu me čeka sto poruka sadržaja: Srećan polazak u školu! Jao hvala vam divni ljudi, ali sreća nam nije potrebna, nego samo učenje, učenje i prokleta nastavnica francuskog koja se ne javlja.
Dok pravim doručak, slušam klinca kako se i dalje igra, pa vrištim na njega iz kuhinje, halo prvačiću, to što ti je prijem tek večeras ne znači da danas nema učenja. Hajde, Bukvar u ruke i kreći. Ali mama, to sam čitao celo leto. Pa ti ponovi, a sad ćemo i u biblioteku da uzmemo nešto na francuskom. Mama, ja ne znam francuski. Pa to ti dušo i kažem, vreme je da naučiš. Mama, ali ja bih da se malo igram, i ti si mi ranije rekla da je škola jedna velika igra, i da je potrebno da budem pažljiv i slušam i lepo kroz igru učim.
Ja to rekla, nemoguće, mora da nisam bila pri sebi. Nego, hajde da probaš odelce za školu...
Da neće malo vruće da mu bude u košulji, sakou i pantalonama? I skini tu leptir mašnu, ne ide na matursko veče... dobacuje muž. Vruće, vruće? Kako da mi bude vruće, jednom se kreće u školu? A i on sam je tražio leptir mašnu, je li tako sine? Nisam, neću mašnu... Tražio si tražio, sećaš li se da si dobio sladoled a obećao da ćeš nositi istu! Nisam, mogu li da vratim taj sladoled, zašto ne mogu krokodil majicu? Jao, u majici da ideš, em ne znaš francuski em bi u majici, pa nismo mi neki klošari.
Draga, spale su ti lokne, možda malo da ih popraviš, govori mi muž...
Trčim do ogledala, i vidim izbezumljenu ženu, raščupane kose i razmazane maskare...
I budim se iz sna... i Bogu hvala ništa od ovog nije stvarno... dete je u majici koju on želi, srećno čeka polazak u školu, igra se i uživa, a ja...
Imam samo malu tremu, ali to nije ništa strašno i čudno, preovladava ponos a ne strah, i jedva čekam prijem večeras.