Idi(j)oti
Ovo je priča o deci. Nesretnoj deci. Ali dozvolite mi na trenutak da Vam predstavim mog komšiju Petra.
Petar ima dovoljno godina da ode u penziju. Malo ranije nego njegova generacija, ali naradio se čovek opasnih poslova pa evo čekamo tu penzijsku proslavu još malo. Petar je u Beograd stigao iz jednog bukvalno malog mesta, za koje sigurno niste ni čuli, a još manje biste isto pronašli na karti naše zemlje. On to mesto zove vukojebina, ali tvrdi da je stvarno i dan danas tako.
Završio je dva fakulteta u vreme kada su retki završavali srednju školu. Za vreme srednje bio je u internatu. A osnovnu školu prepešačio je. Tako on kaže. Jer duže mu je trajao put do škole nego časovi u istoj.
Sve petice. Troje braće. Pomaganje oko stoke ujutru. U školu nekad sam, nekad sa braćom. Bez telefona. Smart satića. U kući bez struje. Stara peć na drva i sveća. Dokle je ima. Kada zaveje, a on je u školi, učiteljica se sa meštanima tog sela dogovarala gde će prespavati. Niko ga nije tražio, znali su da je siguran. U školi.
Majka nikad nije upoznala učiteljicu. Ali joj je na rastanku isplela džemper i čarape. Otac je video dva puta. Prvog i poslednjeg dana škole. I eto ga Petar izraste živ i zdrav i pametan.
I sad se vi pitate kakve veze ima komšija Petar sa nesretnom decom. Velike. Baš velike.
Naime, ja sam danas ostala u šoku nakon još jedne Viber prepiske roditelja prvaka. Deca su bezbrižno otišla na izlet, slatki pilići naši, a pojedini su krenuli u kuknjavu čim su prve slike dece sa izleta stigle. Te da li im je hladno, ili im je vruće, da li su jeli, šta su jeli, pačići mali, nezaštićeni. Verujte mi, da su bar negde išli, nego 15 km od Beograda, i to na par sati.
Za tih par sati stiglo je par slika dece, za koje čvrsto verujem da ih učiteljice ne bi ni slale da nije bilo mama kvočki sa istim zahtevom, pljuštale su ružne reči istih tih da ne kažem kvočki, biću kulturna, mama, od budalo, preko idi(j)ote sve sa j, poruke iz kojih se videla sva kultura, ono ponašanje koje svako nosi sa sobom i u sebi, i od kog hteo ne hteo ne može pobeći.
Na moju žalost, prepiska i dalje traje. Par njih vode reč, većina nas ćuti i ja se iskreno nadam da je njima ovo i tužno i smešno. Jer sa tim roditeljima, i decom bićemo narednih osam godina. Ako se problem pravi oko toga da li je neko obukao duks ili nije, šta ćemo sa krupnijim stvarima ako ih bude. A biće ih. Gde je nestalo poštovanje svih nas? Gde je nestalo poverenje učiteljima? Mene su kao malu slali na po sedam dana, zvali bi me jednom uveče ako je to i bilo dozvoljeno. Znalo se šta se sme a šta ne. Danas decu pratimo preko satova, telefona, zovemo na svakom odmoru, kao da nemaju šta drugo da rade. Da se smeju, igraju, žive.
Juče je nečiji tata vrištao isred svih na učiteljicu, jer mu je skrenula pažnju da se njegov sin penjao na prozor i sa sobom vukao drugog dečaka. Moj sin je miran kod kuće! - vrištao je. Htedoh mu reći pa lepo ste rekli. Kod kuće. Ali nije moje da se mešam. Ali da sam bila na mestu te učiteljice ne znam kako bih reagovala. A to je tek treći razred.
I tako sam danas stigla kući, sa dvesta poruka u grupi, pod temperaturom, umorna od svojih misli i posla, opterećena nebitnim stvarima, dok mi je dete srećno pričalo kako mu je bilo na izletu, kad sretoh komšiju Petra. Muči li te što, kao krpa si bela? - upita me. Viber grupa u školi. I roditelji sa svojim ponašanjem i stavom. Muči me što su gnjide svuda i što će mi dete odrasti sa takvima. Hoćete još?
Draga moja, sećaš li se kada si onomad citirala nekog i napisala da se kompleksi i frustracije leče u institucijama, a ne na poslu? Ili Viber grupama? To su nesretni ljudi i nesretna deca. Uradi sve za dete sutra neće znati da samo ustane iz kreveta. Dete je ogledalo svojih roditelja. Ako ti nekom kažeš idi(j)ote sve sa j, i nepismen si i nekulturan, misliš li da će ti dete biti kulturnije? Pametnije? Džaba ti svi privatni časovi na svetu i oblačenje markiranih stvari. Dugih ili kratkih rukava.
Pogledaj mene, a kakav sam život imao. I zahvalan sam i ocu i majci, pokoj im duši, za sve. I učiteljici. Možda još više. Veruj u sebe i svoje dete, veruj učiteljici i budite kulturni i ispravni pre svega. Ništa drugo ti nije potrebno. To će uvek biti vaše i to vam niko neće uzeti. A krive Drine ostavi. Takve su kakve su. Njima na štetu.Roditelj je jedini koji stoji na putu uspeha svom detetu. U svakom smislu. I da ga gura i da ga koči.
Eto. To mi reče komšija Petar. I ode da uživa sa svojim unukom u šetnji. Voli čovek da pešači pa to je.
Petar ima dovoljno godina da ode u penziju. Malo ranije nego njegova generacija, ali naradio se čovek opasnih poslova pa evo čekamo tu penzijsku proslavu još malo. Petar je u Beograd stigao iz jednog bukvalno malog mesta, za koje sigurno niste ni čuli, a još manje biste isto pronašli na karti naše zemlje. On to mesto zove vukojebina, ali tvrdi da je stvarno i dan danas tako.
Završio je dva fakulteta u vreme kada su retki završavali srednju školu. Za vreme srednje bio je u internatu. A osnovnu školu prepešačio je. Tako on kaže. Jer duže mu je trajao put do škole nego časovi u istoj.
Sve petice. Troje braće. Pomaganje oko stoke ujutru. U školu nekad sam, nekad sa braćom. Bez telefona. Smart satića. U kući bez struje. Stara peć na drva i sveća. Dokle je ima. Kada zaveje, a on je u školi, učiteljica se sa meštanima tog sela dogovarala gde će prespavati. Niko ga nije tražio, znali su da je siguran. U školi.
Majka nikad nije upoznala učiteljicu. Ali joj je na rastanku isplela džemper i čarape. Otac je video dva puta. Prvog i poslednjeg dana škole. I eto ga Petar izraste živ i zdrav i pametan.
I sad se vi pitate kakve veze ima komšija Petar sa nesretnom decom. Velike. Baš velike.
Naime, ja sam danas ostala u šoku nakon još jedne Viber prepiske roditelja prvaka. Deca su bezbrižno otišla na izlet, slatki pilići naši, a pojedini su krenuli u kuknjavu čim su prve slike dece sa izleta stigle. Te da li im je hladno, ili im je vruće, da li su jeli, šta su jeli, pačići mali, nezaštićeni. Verujte mi, da su bar negde išli, nego 15 km od Beograda, i to na par sati.
Za tih par sati stiglo je par slika dece, za koje čvrsto verujem da ih učiteljice ne bi ni slale da nije bilo mama kvočki sa istim zahtevom, pljuštale su ružne reči istih tih da ne kažem kvočki, biću kulturna, mama, od budalo, preko idi(j)ote sve sa j, poruke iz kojih se videla sva kultura, ono ponašanje koje svako nosi sa sobom i u sebi, i od kog hteo ne hteo ne može pobeći.
Na moju žalost, prepiska i dalje traje. Par njih vode reč, većina nas ćuti i ja se iskreno nadam da je njima ovo i tužno i smešno. Jer sa tim roditeljima, i decom bićemo narednih osam godina. Ako se problem pravi oko toga da li je neko obukao duks ili nije, šta ćemo sa krupnijim stvarima ako ih bude. A biće ih. Gde je nestalo poštovanje svih nas? Gde je nestalo poverenje učiteljima? Mene su kao malu slali na po sedam dana, zvali bi me jednom uveče ako je to i bilo dozvoljeno. Znalo se šta se sme a šta ne. Danas decu pratimo preko satova, telefona, zovemo na svakom odmoru, kao da nemaju šta drugo da rade. Da se smeju, igraju, žive.
Juče je nečiji tata vrištao isred svih na učiteljicu, jer mu je skrenula pažnju da se njegov sin penjao na prozor i sa sobom vukao drugog dečaka. Moj sin je miran kod kuće! - vrištao je. Htedoh mu reći pa lepo ste rekli. Kod kuće. Ali nije moje da se mešam. Ali da sam bila na mestu te učiteljice ne znam kako bih reagovala. A to je tek treći razred.
I tako sam danas stigla kući, sa dvesta poruka u grupi, pod temperaturom, umorna od svojih misli i posla, opterećena nebitnim stvarima, dok mi je dete srećno pričalo kako mu je bilo na izletu, kad sretoh komšiju Petra. Muči li te što, kao krpa si bela? - upita me. Viber grupa u školi. I roditelji sa svojim ponašanjem i stavom. Muči me što su gnjide svuda i što će mi dete odrasti sa takvima. Hoćete još?
Draga moja, sećaš li se kada si onomad citirala nekog i napisala da se kompleksi i frustracije leče u institucijama, a ne na poslu? Ili Viber grupama? To su nesretni ljudi i nesretna deca. Uradi sve za dete sutra neće znati da samo ustane iz kreveta. Dete je ogledalo svojih roditelja. Ako ti nekom kažeš idi(j)ote sve sa j, i nepismen si i nekulturan, misliš li da će ti dete biti kulturnije? Pametnije? Džaba ti svi privatni časovi na svetu i oblačenje markiranih stvari. Dugih ili kratkih rukava.
Pogledaj mene, a kakav sam život imao. I zahvalan sam i ocu i majci, pokoj im duši, za sve. I učiteljici. Možda još više. Veruj u sebe i svoje dete, veruj učiteljici i budite kulturni i ispravni pre svega. Ništa drugo ti nije potrebno. To će uvek biti vaše i to vam niko neće uzeti. A krive Drine ostavi. Takve su kakve su. Njima na štetu.Roditelj je jedini koji stoji na putu uspeha svom detetu. U svakom smislu. I da ga gura i da ga koči.
Eto. To mi reče komšija Petar. I ode da uživa sa svojim unukom u šetnji. Voli čovek da pešači pa to je.