Nisam nervozna, nisam!
Ustala pre šest jer je komšiji zvonio sat. Pa ga je pomerao da zvoni na svakih deset minuta. I tako od pet. Malo je reći da sam ustala nervozna. Neispavana. Umorna.
Dok sam ljutito rasklanjala haos iz dnevne sobe koji ne znam kako se stvorio i kada, budući da sam poslednja na spavanje otišla, muž je uspeo da uleti u kupatilo pre mene. Požuri, dovikujem mu. Da se bar na miru istuširam dok dete spava.
Mamaaaa! Ne spavam! - dovikuje dete. Eh, dovraga.
Kao papagaj mu ponavljam: umij se, operi zubiće, obuci se, evo ne paniči, obući ću ti ja čarape, doručkuj, ugasi taj crtani, ugasi crtani, doručkuj, da li se se dobro umio, aaaaa i tako u krug.
Muž kaže: Za pet minuta krećemo.
Gde krećemo, da li si ti normalan, nisam se ni našminkala ni istuširala, evo užinu spremam.,, i kako ti života ti piješ kafu a ja se polomih ovde?
Pa ja ne pričam koliko ti. - kaže mi.
Ma idi u peršun! mislim se.
Stižemo u školu, sve je super, sve je kul, kad kaže dete: A gde je ranac? Jao, ko će kući ti ili ja, pitam muža, on sleže ramenima, znači ja ću, grom me drmnuo kad kaže dete: Šalim se, ranac je u školi, juče smo ga tamo ostavili!
Sva sreća pa ga je učiteljica uvela u školu, pojela bih ga u jednom zalogaju. Muž kaže smiri se, što si nervozna...? Ja? Nervozna? Ma gde, pa nema razloga da budem, što me na moru niste ostavili, pa da ne mučim muke sa vama...
Stižem na posao u jednom komadu, doduše raščupana, iz patika prelazim u štikle, koleginica primećuje: Jao što si se sredila, ccc... Gledam je, onako ispod oka, ne znam zeza li me ili ne, kad ona nastavlja; Vidim kačiš slike u kupaćem sa mora... Ne volim ja nešto te društvene mreže... A tek kad vidim kakve ko slike stavlja, ccc... I upućuje mi osmeh i još pita kako sam se provela.
Moje unutrašnje ja joj odgovara da su baš te slike retke jer idemo na nudističke plaže, i da znam kako ne voli mreže kao da ne kači slike i statuse svakih deset minuta... i da stvarno svako stavlja slike da se krstiš... još se smejem njenoj na kojoj joj se vide samo grudi uz komentar “ponosita vlasnica”... Moje spoljno ja joj odgovara: Ma, divno!
I odlazim a mislim u sebi: Skini mi se ženo, sa profila i iz vidokruga. A onda kao mantru u sebi ponavljam: Nisam nervozna, nisam nervozna... Ne vredi...
Do četiri pijem treću kafu, nervira me svaki pokret, svaki zvuk, određene frekvencije glasova pojedinih ljudi, pojedini ljudi, ma iskreno svi ljudi.
Dovlačim se kući, razvlačim po stanu, mislim se da nisam nešto zaboravila, muž zove da pita jesam li pokupila klinca iz škole, opet dozivam gromove, dete sam zaboravila, trči u školu pa radi domaći, pa pravi večeru... a on bi da skače i da crta i u park i da jede sladoled i igra mi po već tananim živcima, toliko da mu govorim: Bolje da sam te u školi zaboravila... O, ne, preterah, oči su mu već pune suza...
Izvini, izvini, ljubi te majka, samo sam malo nervozna. Takav mi je dan.
Je l’ može sutra da ti ne bude takav dan? - pita me. Naravno, obećavam.
Ustajem u pet do pet. Nasmejana. Zvonim komšiji na vrata. Otvara mi bunovan. -Samo da te probudim na vreme, i zamolim da isključiš alarm. A evo i kafu sam ti skuvala!- govorim mu i utrčavam u svoj stan. Ulazim u kupatilo, tuširam se vrelom vodom, Bože koliko je divno i kako smiruje...
Dok je muž ustao, podelila sam obaveze, sebi napisala bitne stvari, tipa idi po dete ☺️, obuvam detetu čarape, malo manje pričam, i opominjem muža da za pet minuta krećemo. I dok ga čekam i pijem kafu razmišljam kako je divan ovaj dan, bez nervoze i lajkujem koleginicine slike. Danas neću dozvoliti da mi bilo ko pokvari dan.
Dok sam ljutito rasklanjala haos iz dnevne sobe koji ne znam kako se stvorio i kada, budući da sam poslednja na spavanje otišla, muž je uspeo da uleti u kupatilo pre mene. Požuri, dovikujem mu. Da se bar na miru istuširam dok dete spava.
Mamaaaa! Ne spavam! - dovikuje dete. Eh, dovraga.
Kao papagaj mu ponavljam: umij se, operi zubiće, obuci se, evo ne paniči, obući ću ti ja čarape, doručkuj, ugasi taj crtani, ugasi crtani, doručkuj, da li se se dobro umio, aaaaa i tako u krug.
Muž kaže: Za pet minuta krećemo.
Gde krećemo, da li si ti normalan, nisam se ni našminkala ni istuširala, evo užinu spremam.,, i kako ti života ti piješ kafu a ja se polomih ovde?
Pa ja ne pričam koliko ti. - kaže mi.
Ma idi u peršun! mislim se.
Stižemo u školu, sve je super, sve je kul, kad kaže dete: A gde je ranac? Jao, ko će kući ti ili ja, pitam muža, on sleže ramenima, znači ja ću, grom me drmnuo kad kaže dete: Šalim se, ranac je u školi, juče smo ga tamo ostavili!
Sva sreća pa ga je učiteljica uvela u školu, pojela bih ga u jednom zalogaju. Muž kaže smiri se, što si nervozna...? Ja? Nervozna? Ma gde, pa nema razloga da budem, što me na moru niste ostavili, pa da ne mučim muke sa vama...
Stižem na posao u jednom komadu, doduše raščupana, iz patika prelazim u štikle, koleginica primećuje: Jao što si se sredila, ccc... Gledam je, onako ispod oka, ne znam zeza li me ili ne, kad ona nastavlja; Vidim kačiš slike u kupaćem sa mora... Ne volim ja nešto te društvene mreže... A tek kad vidim kakve ko slike stavlja, ccc... I upućuje mi osmeh i još pita kako sam se provela.
Moje unutrašnje ja joj odgovara da su baš te slike retke jer idemo na nudističke plaže, i da znam kako ne voli mreže kao da ne kači slike i statuse svakih deset minuta... i da stvarno svako stavlja slike da se krstiš... još se smejem njenoj na kojoj joj se vide samo grudi uz komentar “ponosita vlasnica”... Moje spoljno ja joj odgovara: Ma, divno!
I odlazim a mislim u sebi: Skini mi se ženo, sa profila i iz vidokruga. A onda kao mantru u sebi ponavljam: Nisam nervozna, nisam nervozna... Ne vredi...
Do četiri pijem treću kafu, nervira me svaki pokret, svaki zvuk, određene frekvencije glasova pojedinih ljudi, pojedini ljudi, ma iskreno svi ljudi.
Dovlačim se kući, razvlačim po stanu, mislim se da nisam nešto zaboravila, muž zove da pita jesam li pokupila klinca iz škole, opet dozivam gromove, dete sam zaboravila, trči u školu pa radi domaći, pa pravi večeru... a on bi da skače i da crta i u park i da jede sladoled i igra mi po već tananim živcima, toliko da mu govorim: Bolje da sam te u školi zaboravila... O, ne, preterah, oči su mu već pune suza...
Izvini, izvini, ljubi te majka, samo sam malo nervozna. Takav mi je dan.
Je l’ može sutra da ti ne bude takav dan? - pita me. Naravno, obećavam.
Ustajem u pet do pet. Nasmejana. Zvonim komšiji na vrata. Otvara mi bunovan. -Samo da te probudim na vreme, i zamolim da isključiš alarm. A evo i kafu sam ti skuvala!- govorim mu i utrčavam u svoj stan. Ulazim u kupatilo, tuširam se vrelom vodom, Bože koliko je divno i kako smiruje...
Dok je muž ustao, podelila sam obaveze, sebi napisala bitne stvari, tipa idi po dete ☺️, obuvam detetu čarape, malo manje pričam, i opominjem muža da za pet minuta krećemo. I dok ga čekam i pijem kafu razmišljam kako je divan ovaj dan, bez nervoze i lajkujem koleginicine slike. Danas neću dozvoliti da mi bilo ko pokvari dan.