Orao zove sokola 😂
U ponedeljak smo krenuli u školu.
U utorak smo bili na roditeljskom.
Od istog tog utorka imam 720 poruka na grupi koju smo napravili kako bismo razmenjivali bitne informacije.
Smešno? Meni nije. Dovraga, kao da vi niste nikada slali decu u prvi razred pa ne znate koje su to muke.
Hoće li moći nositi torbu, popeti se uz stepenice, koje knjige treba da nosi ili ne treba da nosi, šta rade na času, šta na odmoru, šta je za domaći, šta će biti za domaći, i šta će obući za malu maturu. Za osam godina.
Elem, to što vi isto ne razumete, i smejete mi se sad, pokazuje da ste još gori od mene. Jeste, jeste, kao da vas nisam prošle godine videla kako kao fol perete školske prozore, a ustvari ste nadgledali vašeg junaka kako odgovara ispred table.
Tako sam se i ja dosetila pa sam danas volontirala u školskoj menzi. Vezala sam kosu, turila je ispod kape, zalepila lažne brke i stavila tegla naočare. Jeste da su mi se brci odlepljivali, a na oči ništa videla nisam, ali sam zato sve čula. Dete mi je odlično ručalo grašak, i pojelo jednu šljivu, dok su se malo stariji istim gađali ccc...
Viknula sam sinu: Pazi, glavu dole, ljubi te majka, dok su njegovi drugari piljili u mene, ali nema šanse da su me prepoznali. Jeste da sam posle izgubila brke, ali misija mi je protekla odlično. Isto ponavljam i sutra, tako da molim druge mame i tate koje sam videla po drveću i krovu škole da mi ne šalju fotke sa odmora. Sve nadgledam kao soko ptica.
Jedini mi je problem šta su radili na času. Jeste da mi moje dete sve priča, ali možda preskoči nešto.
Možda da posetim učionicu i ubacim neke kamerice i bubice, pa da imam online prenos celog dana. Kao u kući Velikog brata. S tim što bih onda trebala ozvučiti celu školu, jer ko zna kuda će se moje zlato sve kretati iako ga pratim preko Smart satića. A i nije zgoreg da čujem šta o njemu kaže učiteljica, nastavnici i devojčica koja se u njega zaljubila.
Mali problem mi stvara ta činjenica što moram na posao, ali možda da zamolim majku ili oca da oni idu na posao umesto mene. Ja ipak imam prvaka i ne smem ga ispustiti sad, deca su to, pet minuta ga ostavite otrgnuće se, ko zna šta će napraviti. Doduše ne znam kako će moju zamenu prihvatiti na poslu, ali roditeljima prvaka mora se izaći u susret, nije to kao kad deca krenu u neki drugi razred ili ne daj Bože isto, kao u vrtić kad krenu.
Prvi razred je, dok vaše dete ne krene u drugi, najteži razred. Kad krene u drugi, onda je drugi. I tako redom.
Naravno, mi smo tu da olaksšamo našim mezimcima sve. Pa mi nije jasno zašto je zabranjeno da mu nosim torbu do učionice. Kupili smo mu tako dobar i skup ranac na točkiće, bez knjiga ima 10 kila, a sa knjigama 20. I onda meni tamo neka učiteljica kaže ne možete da nosite ranac. Kako molim? Pa da se ja pitam, ja bih do šestog sedela sa mojim čedom u klupi. Mene bar zna. A ovako ko zna sa kim sedi. Jadan. Ja bih znala i da ga pomazim i ohrabrim i stalno bih mu govorila bravo i pomagala da bolje piše i računa, jer mama naravno zna najbolje.
Zamislite kako bi bilo lepo, ponoviti školu, uz moje znanje i blago nametanje, bio bi uvek najbolji i sve bi znao. Šta on da se muči i razmišlja, kad sam ja tu...
Ipak, zabranili su to, možda ću pisati molbu, ako to ne upali, ne znam, možda da ga školujem kod kuće? Ne znam, nisam pametna, šta vi mislite? Hajde javite mi, baš mi treba vaše mišljenje. Ako ste za, možemo i da se nađemo negde da se bolje upoznamo i razmenimo mišljenja. Vi ipak sigurno imate nekog prvaka ili ste imali istog. Pa ćemo razmeniti iskustva i planove kako promeniti nastavni plan i program. Šta, nećete da se družimo? Kažete da sam malo luda i da ne treba toliko da se opterećujem? Hm... ne znam zašto mi zvučite kao moj muž, ali nemate vi pojma, gospodo draga.
P.S. Dete mi upravo reče da nije znao da radim u menzi. Pih, propade mi taj plan. Nema veze, znam i ja da perem prozore!
U utorak smo bili na roditeljskom.
Od istog tog utorka imam 720 poruka na grupi koju smo napravili kako bismo razmenjivali bitne informacije.
Smešno? Meni nije. Dovraga, kao da vi niste nikada slali decu u prvi razred pa ne znate koje su to muke.
Hoće li moći nositi torbu, popeti se uz stepenice, koje knjige treba da nosi ili ne treba da nosi, šta rade na času, šta na odmoru, šta je za domaći, šta će biti za domaći, i šta će obući za malu maturu. Za osam godina.
Elem, to što vi isto ne razumete, i smejete mi se sad, pokazuje da ste još gori od mene. Jeste, jeste, kao da vas nisam prošle godine videla kako kao fol perete školske prozore, a ustvari ste nadgledali vašeg junaka kako odgovara ispred table.
Tako sam se i ja dosetila pa sam danas volontirala u školskoj menzi. Vezala sam kosu, turila je ispod kape, zalepila lažne brke i stavila tegla naočare. Jeste da su mi se brci odlepljivali, a na oči ništa videla nisam, ali sam zato sve čula. Dete mi je odlično ručalo grašak, i pojelo jednu šljivu, dok su se malo stariji istim gađali ccc...
Viknula sam sinu: Pazi, glavu dole, ljubi te majka, dok su njegovi drugari piljili u mene, ali nema šanse da su me prepoznali. Jeste da sam posle izgubila brke, ali misija mi je protekla odlično. Isto ponavljam i sutra, tako da molim druge mame i tate koje sam videla po drveću i krovu škole da mi ne šalju fotke sa odmora. Sve nadgledam kao soko ptica.
Jedini mi je problem šta su radili na času. Jeste da mi moje dete sve priča, ali možda preskoči nešto.
Možda da posetim učionicu i ubacim neke kamerice i bubice, pa da imam online prenos celog dana. Kao u kući Velikog brata. S tim što bih onda trebala ozvučiti celu školu, jer ko zna kuda će se moje zlato sve kretati iako ga pratim preko Smart satića. A i nije zgoreg da čujem šta o njemu kaže učiteljica, nastavnici i devojčica koja se u njega zaljubila.
Mali problem mi stvara ta činjenica što moram na posao, ali možda da zamolim majku ili oca da oni idu na posao umesto mene. Ja ipak imam prvaka i ne smem ga ispustiti sad, deca su to, pet minuta ga ostavite otrgnuće se, ko zna šta će napraviti. Doduše ne znam kako će moju zamenu prihvatiti na poslu, ali roditeljima prvaka mora se izaći u susret, nije to kao kad deca krenu u neki drugi razred ili ne daj Bože isto, kao u vrtić kad krenu.
Prvi razred je, dok vaše dete ne krene u drugi, najteži razred. Kad krene u drugi, onda je drugi. I tako redom.
Naravno, mi smo tu da olaksšamo našim mezimcima sve. Pa mi nije jasno zašto je zabranjeno da mu nosim torbu do učionice. Kupili smo mu tako dobar i skup ranac na točkiće, bez knjiga ima 10 kila, a sa knjigama 20. I onda meni tamo neka učiteljica kaže ne možete da nosite ranac. Kako molim? Pa da se ja pitam, ja bih do šestog sedela sa mojim čedom u klupi. Mene bar zna. A ovako ko zna sa kim sedi. Jadan. Ja bih znala i da ga pomazim i ohrabrim i stalno bih mu govorila bravo i pomagala da bolje piše i računa, jer mama naravno zna najbolje.
Zamislite kako bi bilo lepo, ponoviti školu, uz moje znanje i blago nametanje, bio bi uvek najbolji i sve bi znao. Šta on da se muči i razmišlja, kad sam ja tu...
Ipak, zabranili su to, možda ću pisati molbu, ako to ne upali, ne znam, možda da ga školujem kod kuće? Ne znam, nisam pametna, šta vi mislite? Hajde javite mi, baš mi treba vaše mišljenje. Ako ste za, možemo i da se nađemo negde da se bolje upoznamo i razmenimo mišljenja. Vi ipak sigurno imate nekog prvaka ili ste imali istog. Pa ćemo razmeniti iskustva i planove kako promeniti nastavni plan i program. Šta, nećete da se družimo? Kažete da sam malo luda i da ne treba toliko da se opterećujem? Hm... ne znam zašto mi zvučite kao moj muž, ali nemate vi pojma, gospodo draga.
P.S. Dete mi upravo reče da nije znao da radim u menzi. Pih, propade mi taj plan. Nema veze, znam i ja da perem prozore!