Jadan moj muž!

Kada sam negde u tri ujutru u svojoj ludoj glavi smislila o čemu ću pisati, razmišljala sam da li da kažem  svom dragom mužu da će mi on biti glavna tema, ili da sve napišem pa ako pročita, pročitao je. Tad će ionako sve već biti kasno, pušteno u etar.

A sve je počelo tako lako i beznačajno. Neko od mojih singl prijatelja spomenuo je reč simpatija, a ja kako istu nisam godinama čula oduševih se i rečju i iskrenošću.

Simpatija, simpatija! Još se sećam spomenara i pitanja: Imaš li simpatiju? Da. Ko je? Zini da ti kažem. I tako smo ceo dan pričali o simpatijama iz vrtića, škole, otkrivajući ponovo neke davno zaboravljene stvari i priče.

Ponesena tom temom, spomenuh jednog pevača novije generacije, čitaj mogu majka da mu budem, mislim ne bukvalno ali blizu, i na kraju priče o tome kako peva, uhvatih sebe kako izgovaram. Eto, on je moja simpatija. Muž se na to nasmeja, prijatelji se nasmejaše, ali ja čvrsto odlučih da je on moja simpatija, jer simpatije su da se misli o njima, da se mašta i glupira, iako nikada ništa biti neće. Dobro, priznajem prevazišla sam ono pisanje imena u srculencetu, mada priznajem razmišljala sam da probam. 

Nije prošlo dva dana, pročitah knjigu mog omiljenog pisca, i odlučih da pevača zamenim sa piscem. Mužu, imam novu simpatiju. On se nasmeja i reče: Nemoj dete da te čuje. Ma detetu ću ja lako objasniti da imam ljubavi dve najveće, vas dvojicu ali moram da imam simpatiju, to ima svako. Svako o nekome mašta. Evo reci: Ko ti je najbolja pevačica ili glumica? Ti - reče. Hahaha, vrlo smešno dragi moj mužu ali me nećeš poremetiti.

Pisca sam zamenila novinarom. Ko me zna i ko čita Nedeljnik zna ko mi je favorit. Drugar mi je rekao: Jao, e neka ti je on simpatija popravila si ukus posle onog nesrećnog fudbalera (Iliću izvini), čovek pametan, kulturan, kao i svaki novinar pije. E sad samo je problem što si ti udata, a njegov status ne znam, ali kako već ide onaj novi hit - Prekasno :).

Jao, ma šta ti je, on mi je samo simpatija. A šta ti kaže muž? upita me. Pa još mu nisam rekla za njega. Aha, znao sam, znači ozbiljno je, nego mi reci koliko sve to traje. Pa evo sad će dva dana! - odgovaram i od smeha padam sa stolice.

Spremila sam večeru za muža, rekoh mu moramo da razgovaramo, kaže on možemo, ali hajde da prvo odgledamo seriju. Ih, kud me natera, dovraga. Zaljubih se u Mustafu iz Senki, hvala glumcu Goranu, rekoh mužu vidiš li ti da imam problem?

Kaže: Kakav problem imaš? Pa taj da mi se dopada lik kog nema već više od pola veka! On se nasmeja i reče: Pa bolje i on, nego Kosančić Ivan, njega nema više vekova, a baš ti je dugo bio simpatija!

Ih, dovraga kako li je to saznao, to sam čuvala dugo kao tajnu, spomenula mu jesam sigurno, ali nisam verovala da me sluša. Pa dobro dragi, i dalje mi je Kosančić u samom vrhu. A gde ti je Kurt Kobejn, ili onaj kako se beše zvao Kjuzak, ili...Legolas iz Gospodara? - pita me, a od smeha ne može da diše.

Aaaaa, ćuti, ćuti, jedan je pokojni, jedan u Americi, Legolas je vilenjak ali nisam bila sigurna da li mi se više dopada on ili Boromir, a ostale mi ne spominji! - govorim mu i odlazim.

Sva ljuta, smeštam se u krevet pored deteta i kažem u sebi: Simpatije više ne spominjem, može neko pogrešno da me shvati, ljubim dete za laku noć i kažem mu šapatom: Dušo moja, lepo spavaj, a sutra ćemo pričati o tome imaš li neku simpatiju? Aaaaa, neee, nije mama to mislila, pričaćemo šta radi drugar Matija, još si mali za simpatije. Ili sam ja “velika” za iste, samo se malo glupiram.

I znam, neko bi rekao jadan moj muž, ali mislim da je on u stvari jedan veliki srećnik,  mada mu je žena malo luda, sviđa joj se Legolas a toliko drugih vilenjaka ima.