A gde vi plačete?

Trebala mi je samo jedna stvar. Samo to i bila bih u redu. Bila bih ok.

Trebalo mi je da se isplačem. Ništa više. Mislim da bih sa suzama izbacila sve što me stresira i tišti.

Ali kao i uvek baš kada vam nešto jako i silno treba, toga nema.

Ranije (čitaj pre nego što sam postala majka), mogla sam da zaplačem za tren oka. I kad treba, i kad ne treba.

Plakala sam od smeha, ridala iz očaja, najdublje tuge, lila suze kada bih gledala serije i filmove. Da, ja sam ona koja se nije libila ni u prepunom bioskopu da zaplače. Uz naočare za 3d meni su obavezno davali i kutiju sa maramicama. Znali su ljudi već. Nema veze što smo došli da gledamo najbolju komediju ikad.

Nekada sam plakala iz besa, nekad iz očaja. Plakala sam kad ugine neka životinja, dok nestaje priroda. Kad odlaze ljudi zauvek... Reći ćete prava plačljivica. Ma, ne daleko sam ja bila od toga. Ja sam vesela i vedra, i volim da se zezam i uživam u životu. 

Ali hajde realno, kako je moguće da vama nije toliko tužno, za zaplakati prosto, kada ubiju zmaja u GoT, ili kada ubiju Dobija u Hari Poteru? Profesora Snejpa da ni ne spominjem...

A tek kada usledi “hepi end”... Mojim suzama nije bilo kraja. Znate ono princ je poljubio Snežanu i probudio je i živeli su zajedno do kraja života! Šmrc, šmrc, jupiiiiii! I radost i smeh i suze, sve pomešano u jedan prelep osećaj... Dobro, priznajem gledala sam i one filmove na Diva televiziji. Šta god da bude u filmu, na kraju će biti lepo i srećno. Kakva idila.

I nikad se nisam štedela. Kao ni u životu. Kad volim volim, kad plačem plačem... Do onog trenutka kad sam postala majka. Dobila sam najlepši dar, ali kao da mi je oduzeta moć za suzama.

Te večeri kada sam se porodila, isplakala sam se poslednji put. Onako pravo, iz srca...

A od onda, evo sedam godina će još malo, ništa...

Bilo je svega u ovom periodu. I tuga i radosti. Samo suza nigde. Probala sam mnogo toga. Gledala filmove koji me uvek rastuže, čitala knjige, ali suze kao da su isparile. Možda svako od nas treba da isplače određenu količinu, pa sam ja sa svojim suzama završila. Ponavljala sam bezbroj puta omiljenu pesmu i vrtela isti scenario u glavi, ranije bih samo pomislila na isto i reka suza bi krenula... A sada... ni kap...

U nekoliko navrata bila sam na ivici. Lomilo me je u grudima u stomaku, prebledela bih i u sebi pomislila, samo da se isplačem..., znam neće proći ali biće mi malo lakše... 

Jednom sam se sakrila u premalom skučenom toaletu. To je to, pomislila sam... Ali onda sam začula dete: Mama, mama, gde si? Mama, šta radiš? Mamaaaa! 

Pa hajde ti sad ne odgovori. Svu snagu slila sam u odgovor, da zvučim normalno, da niko ništa ne primeti...

Uveče me je sin pitao zašto su mi oči bile pune suza? Mama se nešto rastužila- odgovorila sam. Ali mama, pa ti nikad nisi tužna. I ne plačeš. - reklo mi je dete i zagrlilo jako kako samo ono ume.

Htela sam mu objasniti da je normalno nekad biti tužan. Zaplakati. Ostati sam u četiri zida. Ne biti uvek samo nasmejan. Veseo. Pun energije. Da imaš prava da ćutiš, a da te niko ne pita šta ti je... Da imaš prava da se i ljutiš i podigneš glas...Htela sam... Ali on je utonuo u bezbrižni san, a ja sam ostala da ležim i razmišljam...

 Jednom su mi suze umalo krenule dok sam bila na poslu... Ničim izazvane, samo sam sedela i radila, dok mi je mozak vrteo gomile priča po glavi i puf... osetih kako mi se oči pune suzama, a mislim u sebi, čekam vas ovoliko dugo baš ste sad našle da se javite... i one kao da su to čule nestadoše pre nego što sam stigla do toaleta... Izgleda mi je to omiljeno mesto za sakriti se.

Bilo je i nekoliko pokušaja plakanja dok sam poručivala omiljenu pesmu u zadimljenoj kafani, nekoliko isto bezuspešnih pokušaja plakanja dok sam mužu pokušavala objasniti zašto mi trebaju još jedne cipele, ili gde su nestale pare baš onog dana kada je bila Noć knjige...mada to bi svakako bile lažne suze, ali ni njih nije bilo...

I još ih nema. Iako se ponekad sakrijem negde u sobi, navučem ćebe preko glave, ili odem u mrak kakvog bioskopa, ili se šćućurim u skučenom kupatilu, koje počinje da mi biva omiljeni deo stana, ja i dalje čekam taj okidač i rešila sam sledećeg puta, kada suze budu krenule pustiću ih da teku i i suzdržavati se neću.

Jer znate šta? To je prosto normalno. I za ljude je. I eto pitam vas - Gde vi plačete? I zašto?