Brojanje do deset

Kažeš sebi. Broj do deset. Samo broj i smiri se. A i sama znaš da nije lako. 

Jedan.

Sve počne bezazleno. Čuješ neku reč, poznatu melodiju, ime... i pomisliš kako ti je sve poznato i blisko a u isto vreme strano i predaleko. Koliko je već prošlo, mesec, dva, cela godina?

Ne znaš...

Vreme se meri dok gledaš kako se smenjuju godišnja doba sa prozora sobe. Slažeš i pakuješ dečije stvari. Sine, hajde probaj i ove pantalone. Ne znam da li su ti dobre još uvek...

Kad si mu to kupila? - čujem muža. Kad sam izašla iz bolnice, mehanički odgovaram.

Dva. 

Kad sam izašla. Dobro je da sam izašla. Ali da li je već toliko vremena prošlo?

Mislim da sam preskočila kontrolu. Pa da li si ti normalna? - pita me muž. Pa da si sam ja normalna? - pitam se sama.

Valjda jesam, nadam se da jesam. Samo sam skroz smetnula sa uma. Mislila sam o drugim stvarima. Bitnijim? - pitam se. Ne baš. Ali su mi se u tom trenutku činile takvim. Prvi razred, treninzi, posao i samo posao. A gde si tu ti? Pa na poslu.

A ako ti opet bude loše, kako će ti bilo šta od gore navedenog pomoći...?

Pa neće mi pomoći ali neće mi ni biti loše opet. Kako znaš? Pa ne znam. Jer ne znaš...

Tri.

Mislila sam da ću se udaviti. Panično sam mlatarala nogama i rukama, tražeći malo vazduha, samo jedan udah, ali svuda oko mene bila je voda i nisam mogla izroniti nikako. 

Svi vam govore u tim situacijama da se smirite. Ostanete pribrani. Ali najčudnije od svega bilo je to što uopšte nisam mislila na sebe. Mislila sam na sina. Hoću li mu faliti? Hoće li me se sećati? Sebično sam izgleda i tada mislila na sebe.

Iz košmara me je probudila divna medicinska sestra, čvrsto me držeći za ramena. Diši, samo diši. Uplašila si se, ništa strašno. Proći će. Hoće li?

Četiri. 

Budna, nastavljala sam svoj košmar da živim u glavi. Htela sam da pozovem neke ljude, da im kažem ne znam ni ja šta... Izvini, volim te, nosi se dovraga. Plašila sam se da nisam rekla dovoljno a da ono što sam rekla možda nekom bude i previše.

Htela sam da pišem ali ruke su mi bile izbušene braunilama i infuzijama. Mene pisanje smiruje. Uvek i oduvek. Ali sada ne mogu ni telefon u ruke uzeti. Brojim ubode po rukama. Jedan, dva, tri, četiri, pet.

Pet.

Opet sam sanjala. 

Ležala sam na plaži, i sunčala se, i nisam imala više od dvadeset. Iznad mene proleteo je avion sa reklamom baš kao na filmovima. I pitanjem na toj reklami: Da li bi sve ponovila  isto?

Da. Bih. Ili možda ne bih. Ne znam. Možda. Zavisi šta i kad. I određuju li nas naši izbori? Ne bih se doselila u Beograd. Već bih jurila u Australiju. Znači, misliš bolje je tamo da te dokrajče požari, nego nepoznata bolest od koje ti je muka i imaš nesnosne glavobolje i ne možeš da hodaš?

Da, bilo bi mi bolje tamo. Ali onda ne bi imala svog muža, svoje dete. Pa da, možda bih se prvo doselila u Beograd, udala se i dobila dete pa onda odselila.

I dete ti ne bi imalo prijatelje koje sad ima, i da si sada tamo u bolnici ko bi ga čuvao? Jer muž mora da radi... Ne znam, ali pustite me, ma zašto je to uopšte i važno. Tu sam gde sam. I eto.

Šest.

Da li je ovo burn out? Previše rada i stresa. Da li je migrena? Neka strašna, još neotkrivena. Ili je kakav tumor? Sestra mi je kao dobrodošlicu već spomenula jedan, doduše benigni, ali da li je bilo šta benigno? A i pobogu, ja sam iz Pančeva. Znači zagađenje do maksimuma.

Mislim na jedan glas. Od kog me prođe jeza kada ga čujem. Pomislim, da li bi i ta osoba kukala nad svojom sudbinom ili bila neustrašiva kakvom se uvek čini? Imam li snage javiti joj da sam u bolnici i da ležim i da sam samo htela da čujem još jednom taj glas... Da li bi u njemu bilo topline, ili sažaljenja ili potpunog odsustva bilo koje emocije? Kako se uostalom i razgovara sa nekim ko je u bolnici utučen, bez dijagnoze i u bolovima?

Šta reći? Brz oporavak, drži se, izdrži, preguraj, misli na sebe, misli na dete. Dete.

Sedam.

Prolazi sedmi dan. Nema dijagnoze i dalje. Glavobolja uz lekove popušta pa se vrati. Na noge i dalje ne mogu. Dete me zove preko Vibera. Video call. Ne želim da me vidi takvu kakva jesam. Bleda, masne kose, sa modrim podočnjacima. On uvek kaže kako sam ja najlepša mama na svetu. Htela bih da stavim bar ruž, ali niti imam isti niti mogu ustati. Molim sestru dok mi menja infuziju da mi stavi malo ruža. Kosu mi vezuje u rep. Spremna sam za poziv.

Samo da ne zaplačem.

Dežurna šetačica među pacijentima konstatuje kako mi nije ništa. Folira se. Leži a ruž je stavila. Sestra je tera u sobu a mene boli uvo za te priče. Svako priča ono što želi. I šta njega predstavlja. Ja zovem moje dete. I moram biti lepa.

Osam.

Stvari kreću na bolje. Pošto su pokušali punkciju kičmene moždine i uspeli iz šestog puta (a kao sam đavo boli), isključujemo zapaljenje mozga. Kad bar ne znamo šta je, bar znamo šta nije. Opet imam košmare, sanjam ljude koji nisu sa nama, sanjam druga, sanjam deku, sanjam Nanu, koja me je čuvala kad sam bila mala.

U snu sam čudna, ne želim da delim kolač, niti da idem u šetnju, niti da se vozim po zelenim poljima sa dekom na biciklu.

Dobro je što nisi htela, šapuće mi cimerka. Pedeset godina starija od mene. I ja je ne pitam ništa, prosto joj verujem. Žena zna. Tog dana, počinje na moje oči da se trese i upada u neko neznamkakvo stanje. Zovem sestre, i uspevam na svojim nogama da, iako pogurene kičme, izađem iz sobe.

Cimerka posle oporavka od moždanog, kači neku bolničku bakteriju. Kaže mi kasnije, pa zar bakterija da me uništi... Eh, mislim se u se sebi... te ništarije su i najgore. Kao i u stvarnom životu.

Devet.

Pustili su me iz bolnice posle 13 dana. Dobila sam gomilu analiza za uraditi. I bolovanje dok sve ne završim. Mene nije umalo sredila bakterija. Već povreda kičme. Ne znam kada i kako. I ne znam koliko je za oporavak potrebno. Ali bitno je da sam izašla i da sam spremna da menjam sve. Način razmišljanja i ponašanje, ma sve...

Hej... ne izmišljaj i ne laži. Koliko je prošlo od tad? Koliko, znaš li? Jesi li promenila nešto? Ne... Jesi li prestala da živiš i dišeš za druge? Ne... Da li si bar malo pametnija, ozbiljnija od tada? Ne...

Broj do deset. Smiri se. Diši.

Deset.

Zašto je tako teško promeniti stare navike? Sebe? Zašto nismo sami sebi najvažniji, zašto ja to nikako da shvatim... Zašto i dalje izgaram zbog drugih stvari, ljudi, uporno potiskujući sebe u neki drugi plan. A treba da sam u glavnom kadru.

I kažem sebi. Broj do deset. Samo broj i smiri se. A i sama znam da nije lako. Pa krenem ispočetka...Jedan..