Sendviči sa crnim i žutim sokom ☺️

Ko god je danas bio u bivšem Domu Sindikata, video je jednu izbezumljenu mamu, jednog tatu koji trči gore dole, i 17-oro dece, koja se jure, smeju, uživaju ali svako leti na svoju stranu... Ali, evo početka...

Tata, ne razumeš, objašnjavala sam, nije to isto kao kad smo mi bili mali. 

Ne razumem kako nije, i pitam te zašto nije? Da li ti nedostaje nešto? Da li ti je tada falilo? Ili si prosto bila srećna? Došli su ti drugari koje si pozvala, igrali ste, pričali, jeli sendviče i tortu... Ne sećam se da se bilo ko od vas žalio, deco... 

Iskreno, ni ja se nisam sećala da se neko žalio. Ali sećala sam se mog rođendana. I mislim da ću se uvek sećati belog stolnjaka koji je mama stavljala za svečane prilike, okruglih tanjira punih sendviča od belog hleba, margarina, šunkarice, rendanog kačkavalja i kiselih krastavčića, toplih kiflica iz rerne, reforma torte ukrašene orasima i višnjama, i sokića. Crnog i žutog.

Starog radija na kom smo slušali kasete. Magazin. Nove Fosile. Pa mini linije na kojoj smo slušali Zabranjeno pušenje, Azru, a kako smo rasli i druge grupe.

I od malih nogu znala se ekipa. Smeštena u 25 kvadrata, dok su dve tri mame bile u malenoj kuhinji ili uglu tog našeg stana. Nije se zvao svako, i nismo ni trebali zvati svakog. Samo one sa kojima smo se baš družili. I koji su nam prijali. 

I možda su se tada menjale pesme, igre kako smo rasli, priče o školskim događajima, zaljubljivanju, snovima i slično... ali onda smo mi odrasli..., neki od nas su dobili decu... i tada kao da se promenilo sve...

Rođendani kod kuće postali su demode, znak da sigurno nemaš dovoljno finansija da bi svom mezimcu pružio maksimalan provod za rođendan. Ipak je to jednom godišnje, mora se obeležiti pa koliko košta da košta! Ili smo mi, majke, postale suviše lenje, pa nam je bilo lakše da sve u igraonici pripremi neko drugi, a i haos iza dece očisti neko drugi... 

Mislila sam da nikada neću upasti u taj kliše. Kad eto prvog rođendana, beba ima ukupno pet nazovi drugara, jer i to su bebe, kad izabrasmo mi igraonicu. Neka je gostima lepo i komotno... I eto stigli smo do sedmog rođendana.

Srce moje, pitam sina, gde bi ti voleo da slaviš rođendan? Aaaaaa, da li ja to njega stvarno pitam? Zar nisam mogla reći proslava je tu i tu, biće ti lepooo! A, ne, ja pitam i onda se čudim odgovoru. Mama, ja ne bih više igraonicu! Prestar sam za nju. Sine, super što nećeš igraonicu, ali pobogu imaš tek sedam?! Mama, ja bih da vodim sve u zoološki vrt. U Suboticu. Hahaha, ma važi, sine to je nemoguće, hoćeš li da pozoveš par drugara kod nas? Mama, zašto da ih zovem ovde, pa ovde nemamo nikakve životinje? Dobro, hoćeš li onda u bioskop da gledate neki crtać ili film sa životinjama? Može! Dulitl! Jupiii!

Jupi? Više se ne sećam ko je rekao jupi? On ili ja? Ali meni uopšte nije bilo jupi. Mislim bilo je lepo, ali taj nivo stresa...a nije da me nisu upozorili roditelji koji su sve prošli pre nas...

Kao prvo, u našem terminu bila su dva rođendana... Kako smo prvi razred, mi roditelji još ne znamo svu decu... niti sve roditelje... tako da prilazili su i drugi roditelji da se jave i pozdrave, da bismo onda kada bi se deca videla i reagovala, shvatili da su oni došli na onaj drugi rođendan i obrnuto. Što me podseti na jednu mamu koja je na polovini rođendana u igraonici shvatila da nije na pravom rođendanu, i onda je pokupila decu i uzela poklon i nestala 😂!

Neki roditelji su doveli klince i otišli, neki su ostali, a deca koja se nisu videla tokom celog raspusta su jurcala i jurcala da je na kraju obezbeđenje izašlo da nas opomene. Oni mene, a ja decu: Nemojte trčati! Muž mi je rekao: 

Moraš da budeš malo oštrija! U redu, rekla sam, mogu ja to! 

Deco, da li me svi slušate? Nemojteee trčati! - povikala sam. Mama sa drugog rođendana me je pogledala sa visine, sigurno pomislivši: A ti nemoj vikati... Ali šta da se radi, samo oštro! 

Hajde klinci, dvoje po dvoje u red! A zašto ne možemo po troje? Ili četvoro? - pitali su jedni! A je li možemo u vozić? - pitala je jedna devojčica. Ja nemam para! -rasplakala se jedna! Ok, ti budi moj par, rekla sam! Hoću i ja, hoću i ja! - gurkale su se devojčice oko mene. Možda je bolje da su stali u vozić, hm...

Za sve to vreme, muž je odnosio jakne i poklone na sprat, smršao jedno tri kilograma i prešao kilometražu dovoljnu za tri dana...

Onda smo stali u red da uzmemo kokice, sokiće i čokoladice, i lepo me je pitala devojka hoćete svima isto ili da biraju... i umesto da kažem ISTO, naravno da sam se prevarila i rekla neka biraju. Imamo pomorandžu, jabuku i breskvu, koji ćeš sokić? - pitala je devojka prvog drugara. Šumsko voće! Nema! A jagoda? Mamaaaa! - rekla je devojka. Pomagajte. Onda smo kao napravili neki nazovi spisak, neki su hteli i vodu i sok i da piške... A ruke svima pune... Aaaaa, ajde ko će u toalet za mnom! Od 17-oro, njih 10-oro je krenulo...

Film skoro da nije počeo dok su svi završili... Onda smo umesto 2d projekcije dobili 3d, pa neki nisu hteli da stave naočare, pa kada smo i to sredili, na pola filma se nekima opet išlo u toalet...

Ali kraj je bio ubedljivo najbolji. Izašli smo iz sale, brojim decu, kad nedostaju mi dva deteta, muž se vraća u salu da ih traži kad oni mangupi mali sakrili se dok su izlazili i otrčali da zauzmu mesta za tortu. A ja se već preznojala dok sam u sebi smišljala kako roditeljima da kažem nestala su mi vaša deca...

U punom broju, dozvali smo tortu i duvali svećicu, dete kaže zamislio je želju da ponovi i osmi rođendan ovako, mislim se u sebi samo u snu, kad on dodaje ili bioskop ili zoo vrt u Subotici... 

Razmišljam se da za vreme rođendana skoknem malo do bolnice da odmorim i glavu i misli i izbegnem čuvanje dece, jbg nisam ja baš autoritet, ja bih pre da sam sa svima drug i da pričamo o knjigama, pijemo toplu čokoladu i jedemo sendviče moje mladosti...

Ili da presečem i kažem sine rođendan slavimo ovde, pa kako bude.

I da me pogrešno ne shvatite, nisam ja ni protiv bioskopa ni protiv igraonica, svako slavi rođendan kako misli da treba... ja sam samo protiv preterivanja...i bezuslovnog ispunjavanja želja svojoj deci kako bismo im dokazali ne znam ni ja šta... 

Mama, samo da ti kažem, meni je danas bio najbolji dan u životu... Divno sine, a slušaj kako sam ja slavila rođendan kad sam bila mala... Jao, mama, vama mora da je bilo mnogo dosadno...kaže nakon što sam završila... i još ste morali jadni samo te sendviče da jedete...

Ali sineeee, kako ne razumeš, ja volim te sendviče!!! Tata, mislim da je mama malo poludela, danas umalo da mi izgubi drugare sad plače za sendvičima, a da ti ne pričam kako se glupirala pred mojim drugarima!

Ijao, sine, e pa tata neka te vodi i u Suboticu i u bioskop, a ja odoh... da pravim sendviče! Videćeš kakav ću rođendan sebi da napravim! ☺️