(Iz)vanredno stanje
Šta kažete da usporimo malo? Da sednemo u omiljenu fotelju, popijemo najlepše piće i pustimo omiljenu pesmu na repeat...
Ovih dana svi samo o virusu pričaju... I ne kažem da ne treba, ali od silne zbrke i frke mene je iskreno da vam kažem zabolela glava...
Nisam paničar, stvarno nisam, ali zbilja su vesti koje nam pristižu i koje se plasiraju nekako strašne. I verujem da bi svako bio nerazuman ukoliko se ne bi zabrinuo ni malo... Bar za roditelje svoje... Ili starije komšije... ali sudeći po rafovima teško da ima solidarnosti... Solidarnost jednako toalet papir +asepsol i maske u prodaji. Znači, sve vam je jasno. Neko će sa 1000 maski da se tripuje da je super, dok ga ne zarazi onaj koji nije uspeo ni jednu da kupi... jer znate ni maske ne štite skroz...
Sinoć je pored vesti da je i u našoj zemlji vanredno stanje, stigla i ona da klinci ne idu u škole... verovatno do kraja školske godine... E pa ko nije od stresa što nema namirnica poludeo, sigurno je glavom o zid lupao šta će i kako će... Ja bar jesam... znam da bih trebala biti presrećna jer će mi bar dete biti na sigurnom, ali problem je kuda i šta sa detetom? Ne može kod bake i deke, mi radimo, još je mali da ostane sam...
I celu noć smo pravili planove, na kraju je bilo, ma neka ostane sam kod kuće ne može da mu se desi ništa gore nego Kevinu u prvom delu Sam u kući... Ipak, skontala sam da neće biti lako... Niti mi se čini dete poput Kevina. Znate nekako odraslo i kao da baš zna kako da sredi lopove koji bi u naš dom. Mislim, on ne ume još konzervu tune da otvori... a kamoli da pravi zamke i prepreke...Rekoh to mužu, na šta je muž konstatovao, pa ništa neka jede nešto drugo ako ne može da otvori, i ja sam bila u fazonu, neka onda jede nešto drugo, dok je klinac vrištao volim tunu i naučiću da je otvaram... jbt a ni prvi dan bez škole nije prošao...
Nekako smo se za taj prvi dan snašli, neko će raditi od kuće, neko ne, kad ono nove poteškoće... Usijala se Viber grupa đaka prvaka, primećujem nervozu sa dovoljne propisane udaljenosti, jedni bi da im učiteljice šalju domaće ovako, drugi ne daju, i brane ono što im je sveto ako je učiteljica rekla ovako tako će i biti, treći bi da im učiteljica ne šalje ništa, a četvrti, poput mene bi se najradije isključili iz grupe ali ne mogu baš da se samo na RTS oslonim, jer oni sutra sa nastavom kreću... Sve bi mi to bilo prihvatljivo da bar deca rade iz istih udžbenika a ovako Bog neka nam je u pomoći...
Komšinica se na sve to smeje, kaže i ona se školovala kod kuće, ja je gledam pa i meni dođe da se smejem ali od muke, i ne smem da joj kažem pa to me i plaši...jer me je skoro dok sam se vraćala iz biblioteke presrela da vidi šta čitam, pa za Mešu Selimovića rekla: Eto ja nju nikad nisam mogla. Nju, nju! Ali bitno da je išla na promociju knjige Loto devojke onomad kad joj se autorka i potpisala.
I evo sada sedim i spavati ne mogu i razmišljam kako se boriti protiv nevidljivog i kako se organizovati i ne biti u konstantnoj frci... i samo mi je kroz glavu prošla misao kako gubimo smisao života i dane i kako nam je najlakše da se prepustimo brizi, panici i haosu nego da pokušamo u svemu da uživamo malo...
Neko je napisao skoro, porodice su na okupu, možda deca neće ići u školu ali će nas imati u celosti i konačno ćemo im pružiti više od samo uspavljivanja i vođenja na treninge... Muževi će biti uz svoje žene... pa kako bude ili prinove ili razvodi posle izolacije, ali imaće šanse da ponovo povrate emocije i budu prava porodica... A žene... možda neće moći kod frizera i možda će morati svakodnevno praviti pite i palačinke, i pritom dobiti jedno desetak kila, ali iste te žene osećaće se ponosno kada svoje najmilije izvuku iz ovog jada zvanog korona...
I kada pogledaju kroz prozor i vide prirodu kako pupi, i cvetove trešnje već procvetale, ljudi, jeste li stvarno primetili kako su odjednom u ovom našem sivilu divno zamirisali i zumbuli, i trešnje i drugo cveće?, onako rasčupane i sluđene od školskih zadataka ali i svog posla koji bi trebalo uporedo da se obavlja, shvatiće da tačno u podne mogu sesti na pet minuta u omiljenu fotelju, u plisiranoj suknji i kućnim papučama, sipati sebi čašu omiljenog pića (vino za mene pls) i pustiti svoju omiljenu pesmu da ide. Podići glas i zapevati... I oko njih će biti divna tišina... Jedino što će vas dete širom otvorenih očiju posmatrati a posle babi pričati: Mislim da je mama malo poludela! Ali dobro, svakom se to već desi...
A ako vam sve to nije dovoljno, ne znam šta je...