Kupovina u doba korone

Draga, misliš li da treba da kupujemo neke lekove, namirnice, sredstva za higijenu? - upitao me je muž u subotu, par minuta pre ponoći.

Zašto, nedostaje li nam šta? - šaljivo sam mu odgovorila, ali znala sam da me pita zbog Korona virusa i proglašene pandemije...

Ne trebamo ništa uzimati, imamo svega dovoljno, govorio je glas u mojoj glavi i mirno sam otišla na spavanje.

Kada sam ustala tog nedeljnog jutra, nešto pre osam, čekalo me je oko stotinak poruka na telefonu. Uzela sam isti u neverici i krenula da čitam iste.

Uglavnom su to bile poruke meni dragih lica, ali i poruke sa raznoraznih grupa (iz škole, sa posla, sa treninga, sa radionice)...

Ali sve te poruke bile su iste: Uputstva kako prepoznati virus i saveti šta je potrebno imati kod kuće. I to sam podnela nekako mirno. Imamo lekove koje imamo, nećemo se kretati previše, hrane je Bogu hvala sasvim dovoljno...

Napravila sam nam doručak, i dogovorili se da odemo malo u prirodu, da se osamimo i usput uživamo na svežem vazduhu... I stvarno ne znam koji mi vrag bi da na putu do Avale kažem mužu, hajde samo da svratimo sad do marketa, prašak je još danas na sniženju, a već nam je pri kraju... I stvarno se pitam kud me posluša i stade ali ljudi moji tada je počela ne moja agonija, nego borba do poslednjeg daha... Ali evo, da ne brzam, objasniću...

Ušli smo u supermarket, ali nije bilo slobodnih kolica. Izgleda je gužva, namignula sam mužu. Izgleda, rekao mi je, ali to je i po prepunom parkingu već znao.

Krenuli smo od kozmetike, rekoh hajde da iskoristim da uzmem i šampon i kupke kad su na sniženju, dođosmo do sapuna kad tamo rafovi poluprazni. Ne, tačnije bi bilo reći, tek sa po kojim tečnim sapunom na policama. A da uzmemo i mi dva-tri? - upitah muža, kaže hajde kad smo već tu. Uzeh tri litre (čitaj šest tečnih sapuna), pa onda i par običnih sapuna, kaže muž šta će ti, rekoh peškiri da nam mirišu. Dođosmo do drugog reda prodavnice i rafova sa vlažnim maramicama, kad tamo ništa... Mene je već krenuo da obliva znoj, vidim i muž se preznojio, skida jaknu, dete bi da jurca, rekoh dečaci slušajte me, moramo ipak kupiti neke još sitnice, pa se spremite... Pritom, moramo to brzo obaviti, virus vreba a Avala čeka. Dogovoreno! - rekoše moji vojnici i krenuli smo u juriš.

Sine, gledaj ako vidiš vlažne maramice! Mužu, uzimaj šta god stigneš za čiščenje! Razleteli smo se na sve strane, punili kolica, uzela sam oko 35 kesica supe, zlu ne trebalo, a ja inače i ne jedem supu... Uzeli smo pirinča jedno pet kilograma, brašna 25 kilograma, nemoj da se krstite, mi volimo palačinke, malo ulja, dobro priznajem samo 12 litara, konzerve kukuruza, sardina i tunjevine. Ženo, mislim da nam stvarno ne treba 40 konzervi tune? - zabrinuto me je gledao muž. Kako misliš ne treba? To je za vas dvojicu svaki dan po dve... Izvinite gospođo, umešao se jedan prolaznik, ne biste smeli konzumirati više od dve konzerve tune nedeljno... Mužu, beži, ovaj hoće da nam uzme konzerve! - povikala sam i potrčala.

Na polovini prodavnice poslala sam momke po još jedna kolica, i dok sam tako gledala i razmišljala koliko margarina da kupim i mleka i jogurta, ugledala sam stari bračni kineski par. Progutala sam kneglu i kao uragan proletela pored njih. Mamaaaa, nisi mi uzela voćni jogurt! - javio se sin. Nisam dušo, a ni neću, velike su šanse da je sve sad zaraženo, da smo mi zaraženi... Hajde ženo ne paniči, pa nije svaki Kinez zarazan. Nije, nije, slažem se da nije, vrištala sam kao luda, ali kud baš njih da sretnemo...

Uzeli smo nekoliko pakovanja toalet papira, videla sam svi uzimaju, rekoh mužu, uzimaj ne pitaj, nekoliko pakovanja vode i soka, keksića i drugih grickalica, reče muž ima da grickamo narednih pola godine, nego šta nego ima, ali nećemo, to je za ne daj Bože.

Onda sam se setila: Mužu, a da uzmemo i sveće? Ako nestane struje? Pobogu J, da li si normalna, pa nije treći svetski, virus je, bolje u apoteku da smo otišli po maske i asepsol, nego ovde što smo evo već sat vremena... Nemate toga više u apoteci, reče nam jedna fina gospođa. Eto vidiš, rekla sam mužu, bolje što smo došli u kupovinu, sutra već ovoga više neće biti i podigoh teglu nekakvog krema. Ali mi ne volimo taj krem! -reče na to muž. Sećaš li se, prošli put smo ga bacili? Ma da li je važno da li volimo ili ne, nema drugog, znači moramo ga uzeti! Dobro ženo, uzmi jednu teglu kad si zapela, ali pet? Pa ni izolacija ne traje doveka, kažu samo 14 dana!

Kažu, kažu, mužu, da nisu govorili ne bi ni upala u ovo stanje u kom jesam! A pritom svaki dan predsednik i konferencija kažu nemojmo dizati paniku, čoveče ja kako ga vidim meni je već panični napad krenuo... 

Dobro, dobro, smiri se, idemo sad u prirodu malo, da se opustimo... - tešio me malo muž...A ne možemo..- rasejano sam mu objašnjavala. Kad sve ovo stavimo u kola, Boga pitaj da li ćemo i do kuće stići ok koliko smo preopterećeni?!

Stigli smo tako kući, uzela sam telefon, i ja ljudima dalje prosledila uputstva i savete, razmišljala tako malo gde da stavim sve ove stvari koje smo jedva iz sedam puta doneli u stan... poslala muža u apoteku, da luta za maskama i drugim sredstvima... i onda skontala, jbt, pa ja prašak nisam kupila.