Na glavu si mi se popeo!

 Ja ne znam za vas ali kada sam ja bila mala često sam zamišljala kako to izgleda učiti kod kuće bez odlaska u školu. Imala sam čak i svoju zelenu tablu, krede svih boja, i svojim plišanim drugarima predavala sam matematiku , srpski i prirodu i društvo.

Odluku da se ne ide u školu, zbog virusa koji nas menja iz korena, kao i odluke da će neki roditelji raditi od kuće, neki skraćeno a neki neće uopšte, dočekala sam baš zbog te slike iz detinjstva, puna optimizma. 

Biće nam sjajno - rekla sam detetu! Ne mogu dočekati! - pričala sam mužu.

U mojoj glavi to je izgledalo ovako. Ustanemo, sredimo se, doručkujemo. Dete onda gleda nastavu na televiziji, uradi domaći, pojede užinu koji smo ujutru spremili, zatim radi zadatke koje su mu poslale njegove učiteljice, napravimo pauzu za ručak, posle toga se dete igra, čita, gleda crtaće.., A za sve to vreme, ja našminkana i sređena, sedim u dnevnoj sobi skoro osam sati, i obavljam svoje dužnosti...

Onda kada završimo sve obaveze, ako smemo izađemo malo, ako ne, smislimo neku extra sjajnu igru i uživamo. I tako lepo prođe dan.

Ok, evo čujem vas dovde kako vrištite od smeha! 

A sve je počelo tako što nam alarm nije zvonio u sedam. Ustali smo čitavih pedeset minuta kasnije, tj. u deset do osam. Budila sam svog junaka: Ustani dušo, počinje ti škola! Hajde srećo, da se središ i da počneš sa časom, a ja ću ti pripremiti doručak!  Ništa. Dete spava. Aman dete, budi se, nemoj sad da ti zovem učiteljicu!

Skočio je istog trena.

Pomozi mi da se obučem. Ne mogu sine, raspremam krevet,hajde imaš još dva minuta... A je li tebi bitniji krevet ili dete? Hajde dovraga, gde te rodih tako pametnog?!

Smestio se ispre teve-a, ja sam ušla u kuhinju, taman stavila vodu za čaj, kad je počeo: Mama, mama, mamaaaa! Molim? - rekla sam trčeći do dnevne sobe unezverena. Ne znam gde mi je gumica. A da vidiš u pernici? Ahaaa, jeste evo je. Dobro, odoh da pravim prženice, pazi tu i lepo radi! Važi mama!

Mamaaaa! - začulo se opet. Reci dušo! Ova učiteljica ponavlja nešto što smo već radili. Pa dobro sine, učiteljica sada predaje svim đacima u Srbiji, ne zna ko je šta radio, znaš kako drugar i ti idete u istu školu, a različita odeljenja pa ste radili drugačije malo. Znam, mama, ali meni se više sviđa moja učiteljica... Hajde propustićeš čas, pričaćemo posle...

Mamaaaaa!- čulo se opet. Molimmmm! Počinje matematika! Super, prati samo. Dobro.

Donosim doručak, kad moje dete drži podignuta dva prsta... Šta radiš to? Pa pitala je učiteljica ko zna koji je sledbenik broja 12... Aaaaa, dete, nema šta da se javljaš reci na glas, ovo je teve. Znam mama, ali u mojoj školi moramo da se javimo za reč... Znam, sine ali hajde pazi sad idu neparni i parni brojevi, a pričamo posle... Jedi kada se čas završi a ja idem svoj posao da radim.

Ili sam bar mislila da ću moći raditi...

Te ispala mi je prženica... Te mogu li sad jedan crtani baš sam se umorio posle časova (halooo, dva časa od po pola sata), pa onda Viber grupa i domaći za školu, pa prepisivanje i pregledanje urađenog domaćeg... Nije bilo ni podne, a ja sam već bila mrtva.

Dušo, ne skači više po stanu i ostavi loptu, ne mogu od tebe da radim! Ali mamaaa, pa ne možemo bez fizičkog. Možemo, to ćeš posle! Posle, posle sve ću posle. Hajde molim te idi čitaj nešto! A je li na glas ili u sebi? Prvo u sebi posle na glas.

I tako dok sam pokušavala pola sata da se setim šifre za računar, dete je završilo Mačka u čizmama, tražio da gleda još nekoliko crtaća, ispostavilo se da je konstantno gladan, i rasklopio je svaku moguću Lego igračku koju smo imali u kući. Samo ću vam reći - Tepih se od kockica nije video. Dete ili si ti poludeo ili ne znam šta je ovo? Na glavu si mi se popeo! Ti mene ne voliš, i ne daš mi ništa da radim i pričam! Jao, jao...

Ok, rekla sam mu, hajde možemo zajedno nešto da radimo! Šta? - pitao me je sav srećan! Šta kažeš da vidimo na toj Planeti šta ima? Može, ali mislim da je sad za starije razrede... I seli smo tako, uzeli kolače sa višnjama i mleko, jeli i gledali predavanje iz geografije za peti razred, pa matematiku za šesti. I ko zna šta bi mu se još svidelo, da nije zaspao, dok sam ja ostala za malim ekranom i nastavila da gledam predavanja iz fizike, srpskog i drugih predmeta...

I iskrena da budem bilo mi je fenomenalno. Problem je nastao posle kada sam shvatila da  moram da nadoknadim sve propušteno na poslu, kao i da sam od osam jela već sedam puta,  a vrhunac je bio kada me je koleginica pozvala preko video poziva a ja se javila sva raščupana i u pidžami u pola četiri poslepodne, ali dobro... Bar sam obnovila deo znanja iz osnovne škole. A i pidžama mi je extra sjajna.